Ako neprijatelj savlada sve prepreke i uspe da uđe u telo, to ne znači da je odbrambena vojska poražena. Sasvim suprotno, pravi rat je tek započeo i glavni vojnici ulaze u igru na ovom stupnju. Prvi vojnici koji se sreću sa neprijateljem su ćelije gutači, to jest, fagociti, koji neprestano putuju u našem telu i prate dešavanja.
To su "specijalne ćelije čistači", koje vare neželjene mikrobe koji su prodrli u unutrašnjost tela i uzbunjuju odbrambeni sistem kada je to neophodno.
Određene ćelije odbrambenog sistema zarobljavaju, usitnjavaju, vare i uklanjaju minijaturne čestice i tečne strane materije koje su ušle u telo. Ovaj događaj se naziva "fagocitoza" (ćelijsko gutanje).
Fagocitoza je jedan od najznačajnijih elemenata imunog sistema. Ona obezbeđuje trenutnu i efektivnu zaštitu od infekcija.
Fagociti predstavljaju "policijske snage tela". Oni mogu da se istražuju pod dva određena naslova.
1. Pokretne policijske snage: one kruže u krvi i kada je to neophodno kreću se između tkiva. Te ćelijske jedinice, koje cirkulišu kroz telo, takođe služe kao čistači.
2. Nepokretne policijske snage: to su nepokretne makrofage, koji se nalaze u pukotinama u raznim tkivima. Oni bez pokretanja vrše fagocitozu mikroorganizama na mestu na kome se nalaze.
 |
| Fagocitoza u toku. Makrofaga (žuto) dok vari bakterije (plavo). |
Ako se neprijateljski antigeni (strani mikroorganizmi) pojave u malom broju tako da prisutne ćelije gutači mogu da se pozabave njima, oni to čine bez dodatne uzbune. Ali, ako mikroba- neprijatelja ima u prevelikom broju, ćelije gutači možda ne mogu da ih drže pod kontrolom. Pošto ne mogu sve da svare, oni povećavaju svoje dimenzije. Kada se napune antigenima, ćelije pucaju, prouzrokujući otpuštanje tečne supstance (gnoj). To ne znači da je rat izgubljen. Do sada su ćelije gutači tek srele mikrobe, koji treba da savladaju još puno prepreka. Formiranje gnoja aktivira limfocite, koji su oslobođeni iz koštane srži, limfnih čvorova i iznad svega iz timusa. U drugom talasu odbrane, novopristigle odbrambene ćelije napadaju sve što nađu u okolini, uključujući ćelijske ostatke, dostupne antigene, pa čak i stara bela krvna zrnca. Ove odbrambene ćelije su prave ćelije gutači - makrofage, tip fagocita.
Kada rat postane intenzivan, makrofage ulaze u akciju. Makrofage funkcionišu na specifičan, samo njima određen način. Oni se ne uključuju u borbu jedan na jedan kao antitela. Za razliku od antitela, oni ne rade po sistemu sličnom bombi namenjenoj samo jednoj meti. Kao puška koje ispaljuje sačmu, ili bomba koja može da bude usmerena na više meta istovremeno, makrofage u isto vreme mogu da unište veliki broj neprijatelja.
 |
| Desno se mogu videti makrofage dok pokušavaju da svare strane materije. |
Kao i sve druge odbrambene ćelije, makrofage su takođe izvedene iz koštane srži. Makrofage, koji imaju veoma dug životni vek, mogu da žive mesecima, pa čak i godinama. Uprkos njihovoj maloj veličini (10-15 mikrometara), one su neophodne čoveku. One poseduju sposobnost da apsorbuju i vare velike molekule u ćeliji procesom fagocitoze (varenja).
Njihova karakteristična sposobnost varenja čini ih čistačima odbrambenog sistema. Oni uklanjaju sve materije koje moraju da budu počišćene kao što su mikroorganizmi, kompleksi antigen-antitelo i druge supstance po strukturi slične antigenima. Na kraju tih procesa, supstance koje su kvalifikovane kao antigeni se vare i tako ne predstavljaju dalju opasnost za organizam.
Kada je zemlja uključena u rat, proglašava se opšta mobilizacija. Većina prirodnih izvora i budžet tada se troše za vojne potrebe. Ekonomija se tako preraspoređuje da zadovolji potrebe te izuzetne situacije i ta zemlja se uključuje u sveopšti ratni napor. Slično tome, odbrambeni sistem takođe objavljuje masovnu mobilizaciju, regrutujući sve svoje elemente za borbu sa neprijateljem. Da li se pitate kako se to odigrava?
Ako neprijatelja ima više nego što trenutno raspoložive makrofage mogu da unište, započinje izlučivanje specijalne supstance. Ime ove supstance je "pirogen" i ona predstavlja jednu vrstu poziva na uzbunu.
Pošto proputuje dug put, "pirogen" stiže do mozga u kome stimuliše centar za izazivanje groznice. Kada je jednom uzbunjen, mozak pokreće alarm u telu i doživljava groznicu. Pacijent sa groznicom prirodno oseća potrebu za odmorom. Tako se energija neophodna odbrambenoj vojsci ne troši negde drugde. Pirogen proizveden od strane makrofaga je savršeno podešen da aktivira mahenizam za izazivanje groznice. Prema tome, svi, makrofage i pirogen i centar za povišenje temperature i mozak, moraju da budu istovremeno stvoreni.
 |  |  |
| Makrofaga dok korak po korak vari bakterije. Makrofaga pruža nastavke da bi zarobila bakterije. | Bakterije su zarobljene unutar produžetaka membrane makrofage. | Bakterije koje su zarobljene u membrani makrofage, bivaju apsorbovane jedna po jedna. |
Kao što je postalo očigledno, savršeni plan je na delu. Svaka potreba savršeno se uklapa da taj plan uspe; makrofage, pirogena supstanca i druge slične supstance, centar za groznicu i mehanizmi koji stvaraju groznicu u telu...
U odsustvu bilo kog činioca, sistem jednostavno ne bi radio. Prema tome, nikako se ne može tvrditi da je takav sisem mogao da nastane korak po korak, evolucijom.
 |
| Makrofaga (A) pokušava da dosegne bakterije (C) i zarobi ih produžetkom zvanim pseudopodija (B). |
Ko je onda načinio taj plan?
Ko zna da groznica mora da nastane i da samo na taj način energija neophodna odbrambenoj vojsci neće biti potrošena negde druge?
Da li su to makrofage?
Makrofage su samo sićušne ćelije nevidljive golim okom. One nemaju sposobnost da misle. One su živi organizmi koji samo slušaju već uspostavljen superironi red; one samo izvršavaju svoje dužnosti.
Da li je to mozak?
Svakako ne. Ni mozak ne poseduje bilo kakvu moć da nešto stvara ili proizvodi. Kao i kod svih drugih sistema i ovaj sistem takođe nije u poziciji da daje naređenja, već da ih sluša i da im se potčinjava.
Da li je to čovek?
Svakako ne. Taj sistem štiti čoveka od sigurne smrti, iako on nije čak ni svestan da takav savršen sistem deluje u njegovom sopstvenom telu. Čak i kada bi čovek naredio razvoj vojske u svom telu, koja bi se borila sa neprijateljem i prouzrokovala groznicu, i kada bi obezbedio da ta vojska neprestano radi u celokupnom njegovom telu, on jednostavno ne bi imao ideju šta da čini.
Danas, čovečanstvo nije u stanju čak ni da shvati detalje prisutnog reda u odbrambenom sistemu, uprkos celokupnoj tehnologiji koju ima na raspolaganju - još manje da ga imitira.
Očigledna je činjenica da je čovek stvoren sa svim svojim odlikama na svom mestu. Voljno ili nevoljno, on se pokorava svom Tvorcu i sistemima koje je On uspostavio.
Snabdevanje limfocita je još jedna neverovatna funkcija makrofaga. Limfociti, to jest B i T ćelija, koje su pravi heroji odbrambenog sistema, dobijaju informacije o neprijatelju preko makrofaga. Posle fagocitoze antigena, antigen-prezentujuće ćelije idu do limfnih čvorova (limfnog tkiva), kroz limfne kanale.
Ovo je veoma značajan detalj. Ako poseduje svest i razum, ćelija može da obezbeđuje i prenosi informaciju o neprijatelju do odgovarajućih centara. Da bi ćelija makrofaga znala da će ta informacija biti obrađena od strane limfocita, mora da bude savršeno informisana o opštoj strategiji odbrambenog sistema. Veoma je jasno da je makrofaga, kao i sve druge ćelije, poslušan element potpuno integrisanog sistema.
 |
| Limfociti u ratu (žuto), bore se sa ćelijama raka. |
Limfociti su glavne ćelije odbrambenog sistema. Intenzivan rat u telu može da bude dobijen samo krajnjim naporima limfocita. Životne priče ovih ćelija pune su neverovatno zanimljivih i zadivljujućih stupnjeva od kojih je svaki pojedinačno dovoljan da prikaže oronulu prirodu teorije evolucije.
Ovi odvažni ratnici su prisutni u koštanoj srži, limfnim čvorovima, pljuvačnim žlezdama, slezini, krajnicima i zglobovima. Limfociti su primarno prisutni i nastaju u koštanoj srži.
Formiranje limfocita u koštanoj srži je jedan od najmisterioznijih događaja u biologiji. Ovde ishodne ćelije brzo prolaze kroz određen broj bioloških stupnjeva i preuzimaju potpuno novu strukturu pretvarajući se u limfocite. (Ishodna ćelija je nespecijalizovana ćelija od koje nastaju specifične specijalizovane ćelije, kao što su krvne ćelije.) Kada se uzme u obzir da se uprkos velikom razvoju genetičkog inženjeringa pretvaranje čak i najobičnije mikrobne vrste u drugu sličnu vrstu smatra nemogućim, misterija ovog događaja, koji se odigrava u koštanoj srži, postaje još veća. Ta misterija, koju naučnici do danas nisu rešili, veoma je jednostavan proces za naše telo. Zbog toga su mnogi evolucionistički usmereni naučnici priznali da priče o prirodnom odabiranju ili mutacijama ne mogu da objasne misteriju takvog preobražaja. Prof. dr Ali Demirsoj naveo je da složena ćelija kao što je limfocit, koja nosi skoro celokupnu odgovornost za uspeh rata, nije mogla da evoluira od jednostavne ćelije:
"Složene ćelije nikada nisu stvorene od primitivnih ćelija evolucionim procesom, kako je nedavno predloženo."(7)
Ova činjenica je u stvari veoma dobro poznata današnjim naučnicima. Pa ipak, očigledno je da će prihvatajući tu činjenicu biti podjednako obavezni da prihvate postojanje Tvorca. To je nešto što većina od njih nije voljna da učini.
Poznati biohemičar Majkl Bih (Michael J. Behe) izjavljuje da evolucionisti zanemaruju neke činjenice zato što pokušavaju da negiraju postojanje Tvorca:
"Takođe i nažalost, previše često je odbacivana kritika od strane naučne zajednice zbog straha od davanja municije zastupnicima stvaranja. Ironično je da je u ime zaštite nauke, ubedljiva naučna kritika prirodnog odabiranja bačena u stranu."(8)
Limfociti, proizvodi tog misterioznog preobražaja, koji predstavlja jednu od činjenica koje se potcenjuju, igra veoma zanimljivu ulogu u odbrambenom sistemu. Oni proveravaju telesne ćelije nekoliko puta na dan da bi videli da li ima bolesnih ćelija. Ako nađu bilo kakve bolesne ili stare ćelije oni ih uništavaju. Postoji skoro sto biliona ćelija u našem telu (bilion = hiljadu milijardi), a limfociti predstavljaju samo 1%.
Zamislite sada Zemlju koja ima veoma veliku populaciju, oko 100 biliona. Broj zdravstvenih radnika (limfocita) bi onda bio oko 1 bilion. Ako je trenutna svetska populacija oko 7 milijardi, broj ljudi koji živi na našoj zamišljenoj Zemlji bi bio skoro 14 miliona 285 hiljada puta veći od svetske populacije. Da li bi bilo moguće da svi stanovnici Zemlje sa tako velikom populacijom budu pregledani jedan po jedan, i to štaviše, nekoliko puta u toku istog dana?
 |
| Devriye gezen bir savunma hücresi: lenfosit |
Svakako ćete reći ne, ali taj se proces svakog dana vrši u vašem telu; limfociti kruže telom nekoliko puta na dan da bi izvršili zdravstveni pregled.
Da li je moguće pripisati slučaju kranje organizovanu radnju tako velikog broja živih organizama?
Da li slučajnosti mogu da prouzrokuju da svaki od bilion limfocita vrši pun zahteva i težak zadatak?
Svakako ne!
Tvorac, davalac života, stvorio je svaki od tih bilion limfocita i opremio ih odgovornošću zaštite čoveka.
Limfociti imaju veoma značajnu ulogu u borbi protiv glavnih infektivnih bolesti kao što su sida, rak, besnilo i tuberkuloza, i ozbiljnih bolesti kao što su angina i reumatizam. Naravno, to ne znači da limfociti nemaju nikakvu ulogu u odnosu na druge bolesti. Čak i obična prehlada nije ništa drugo već borba koju vode limfociti da bi izvan tela držali te veoma opasne viruse obične prehlade.
 | |
| 1. jedro T ćelije | 5.unutrašnjost ciljane ćelije |
| Imuni pojedinci, T ćelije ubice napadaju i uništavaju ćelije koje nose strani antigen, kao što su ćelije zaražene virusima ili ćelije raka. T ćelije imaju vakuole koje sadrže hemikaliju zvanu perforin, jer ona otvara rupe na ćelijskim membranama. | |
Ljudsko telo korišćenjem antitela može da pobedi mnoge svoje neprijatelje. To nas može navesti da se pitamo zašto limfociti direktno intervenišu u ratu, kada već daju značajan doprinos u proizvodnji antitela. Međutim, neki mikrobi su toliko smrtonosni da su za njihovo uklanjanje neophodni veoma jaki hemijski toksini. Prema tome, neki limfociti koriste te hemijske toksine i direktno učestvuju u ratu.
Kako bi onda odbrambeni sistem zaustavio te neprijatelje?
Prvo, hemičari i laboratorija bi bili neophodni za proizvodnju toksina. Struktura potrebnog materijala je previše specijalna da bi se mogla formirati slučajno. Tvorac, koji zna da će se ljudsko telo suočiti sa takvim neprijateljem, ili preciznije, koji je dopustio postojanje takvog neprijatelja da bi čovek bio upozoren, takođe je dao limfocite za sintezu tih toksina.
Prema tome, da li je hemijski materijal zadovoljavajući?
Ne, jer ta supstanca ne može slobodno da cirkuliše u krvi, pošto bi to takođe donelo i smrt sopstvenim ćelijama.
Tokom tog procesa ubijanja, vakuole na T ćeliji se spajaju sa ćelijskom membranom i oslobađaju jedinice proteina perforina. Te jedinice se kombinuju i stvaraju pore na ciljnoj membrani. Zatim ulaze tečnosti i soli tako da na kraju ciljana ćelija puca.
Kako će ti toksini biti upotrebljeni bez nanošenja štete našim ćelijama?
Odgovor na to pitanje sakriven je u savršenosti stvaranja limfocita. Toksini se smeštaju u kesice smeštene na ćelijskoj membrani limfocita. To pomaže da se hemijsko oružje lako iskoristi. Limfocit ubrizgava taj toksin samo u slučaju kada dodirne neprijateljsku ćeliju, ubijajući je na kraju. Postoje dva tipa limfocita: B ćelije i T ćelije.
Neki od limfocita koji su proizvedeni u koštanoj srži odvajaju se kada sazru i postanu potpuno funkcionalni, i transportuju se do limfnih tkiva krvlju. Ti limfociti se zovu B ćelije.
B ćelije su fabrike oružja za telo, jer one proizvode proteine, zvane antitela, koji služe za napadanje neprijatelja.
 |
| B ćelija tokom deobe |
Ćelije podležu veoma složenom procesu pre nego što postanu B ćelije. Te ćelije moraju prvo da prođu surov test da bi postale ratnici koji će štititi ljudsko zdravlje.
U svojoj prvobitnoj fazi, B ćelije preraspoređuju delove gena koji će formirati molekul antitela. Ti geni se aktivno prepisuju čim je preraspoređivanje završeno. Na ovom mestu, veoma je važno napomenuti da sišućne ćelije mogu da vrše složene zadatke kao što je raspoređivanje i prepisivanje. Ono što se u stvari preraspoređuje i prepisuje je informacija. Informacija može da bude raspoređena i organizovana samo od strane bića koje poseduje inteligenciju. Štaviše, ishod raspoređivanja je krajnje značajan: ta informacija će kasnije biti korišćena u proizvodnji antitela.
Preobražaj B ćelija brzo napreduje. Po naređenju koje dolazi iz nepoznatog izvora, ćelije proizvode proteine zvane "alfa" i "beta", koji okružuju ćelijsku membranu. Na daljem nivou, čitav niz složenih procesa odigrava se u ćeliji da bi bila omogućena proizvodnja nekih molekula koji će joj otvoriti put da se veže za antigen. Na kraju svih tih složenih radnji, ćelije se pretvaraju u fabrike koje prepoznaju neprijatelja čim načine kontakt sa njim i u stanju su da proizvedu milione različitih oružja.
Što se više bavimo detaljima odbrambenog sistema, sve više nailazimo na čuda. Kako je ranije napomenuto, B ćelije proizvode antitela. Antitela su oružja koja se proizvode samo da bi nanela štetu neprijateljskim ćelijama. Prema tome, šta se dešava ako oružja, koja proizvedu B ćelije, pomešaju svoje mete i počnu da napadaju prijateljske ćelije?
U tom slučaju, druge ćelije šalju signal B ćeliji. Taj signal je u stvari naredba ćeliji da "izvrši samoubistvo". Na kraju se aktiviraju neki enzimi u jedru ćelije koji razlažu DNK ćelije. Savršeni samokontrolni mehanizam štiti telo i konačno samo B ćelije koje proizvode antitela, koja prouzrokuju štetu neprijatelju, mogu da ostanu žive.
B ćelije koje se sastoje samo od kompaktnog jedra i prvobitno veoma malo citoplazme podležu neverovatnim promenama kada naiđu na antigen. One više puta počnu da se dele i izgrađuju hiljade jedinica za sastavljanje unutar svoje citoplazme za proizvodnju antitela, kao i prostrani sistem kanala za pakovanje i izbacivanje antitela. Jedna B ćelija može da izbaci više od 10 miliona molekula antitela na čas.
Ovde se samo jedna ćelija transformiše u fabriku dovoljno sposobnu da proizvede 10 miliona oružja na čas, pri susretu sa neprijateljem. Ako se setimo da ta ćelija može da proizvede različita oružja za svaki od svojih više miliona neprijatelja, možemo bolje da shvatimo veličinu čuda koje se ovde odigrava.
Neke B ćelije postaju "memorijske ćelije". Te ćelije ne učestvuju trenutno u odbrani tela, već čuvaju molekularne zapise ranijih napadača da bi ubrzale budući potencijalni rat. Njihova memorija je veoma velika. Kada telo ponovo sretne istog neprijatelja, tada se brzo pokreće odgovarajuća proizvodnja oružja. Tako odbrana postaje brža i efikasnija.
Ovde ne možemo, a da se ne zapitamo: "Kako čovek, koji smatra sebe za najnaprednije biće, može da ima slabiju memoriju od sićušne ćelije? "
Pošto ne mogu da objasne ni kako se memorija normalnog čoveka formira i radi, evolucionisti ne pokušavaju da objasne postojanje takve memorije kao stvar evolucije.
 |
| B ćelija prekrivena bakterijama |
Ako bi komad tkiva veličine stotog dela milimetra imao samo jedan deo informacije i tu informaciju koristio na najprecizniji način za dobrobit čovečanstva, čak bi i to bilo čudo samo po sebi. Međutim, ono na što ovde mislimo ide daleko iznad toga. Ćelija skladišti milione delova informacije za dobrobit čoveka i tu informaciju precizno koristi u kombinacijama koje su iznad ljudske moći shvatanja. Čovek može da preživi zahvaljujući mudrosti koju te ćelije ispoljavaju.
Memorijske ćelije su specijalno stvorene za zaštitu čovekovog zdravlja. Tvorac ih je opremio jakom memorijskom sposobnošću. U suprotnom, bilo bi nemoguće da ćelija sama razvije strategiju i da u okviru te strategije da sebi odgovornost čuvanja informacije. Štaviše, ćelija čak nije ni svesna takve potrebe; a još manje oseća potrebu da primeni takvu strategiju.
Pored toga, postoji još jedno važno pitanje o dobroj memoriji memorijskih ćelija, na koje treba odgovoriti. Kod normalnog čoveka, osam miliona ćelija umre svake sekunde i odmah bivaju zamenjene novim. Prema tome, metabolizam se neprestano obnavlja. Ipak životni vek memorijskih ćelija mnogo je duži od životnog veka drugih ćelija. Ta karakteristika im pomaže da zaštite ljude od bolesti zahvaljujući informaciji kojom raspolažu. Te ćelije, međutim, nisu večne. Posle dugog vremenskog perioda, one na kraju umiru. Ovde nailazimo na veoma iznenađujuću situaciju. Memorijske ćelije prenose informaciju koju poseduju sledećoj generaciji pre nego što umru. Ljudi duguju tim memorijskim ćelijama to što ne oboljevaju iznova od istih bolesti koje su preležali u detinjstvu (zauške, male boginje itd.).
Kako onda te ćelije mogu da znaju da moraju da prenesu tu informaciju?
To svakako ne može da bude pripisano samoj ćeliji, već spsobnosti koju joj je dao Tvorac.
U potpunom stanju spremnosti za rat, B ćelije zatim uče da razlikuju neprijatelja od telesnih ćelija pre nego što počnu da brane telo.
Na to ne moraju da troše puno napora, jer te ćelije i antitela koja proizvode mogu direktno da prepoznaju neprijatelja na osnovu njegovog oblika, bez bilo kakve pomoći. Receptor na njihovoj površini sreće antigen za koji je programiran i vezuje se za nekoliko malih delova koji postoje na njemu. Tako je antigen prepoznat kao strano telo. Na taj način B ćelije lako mogu da prepoznaju antigene, kao što su bakterije.
B ćelije su kao čuvari koji uvek traže mikrobe. Kada sretnu napadača, one se brzo dele i počinju da proizvede antitela. Ta antitela se vezuju za mikrobe kao receptori B ćelija. Neprijateljske ćelije koje su antitelima označene, kao strana tela, bivaju izbačene iz tela na kraju surove borbe sa fagocitima i T ćelijama. Do trenutka kada B ćelije onesposobe neprijatelja, milionima antitela koje su proizvele, one su ga takođe obeležile da ga prepoznaju i ćelije ubice. Ovde postoji još jedna značajna činjenica, koja je podjednako važna kao i uništavanje i obeležavanje stranih ćelija. To je pitanje odnosi se na veliki broj antitela proizvedenih ograničenim brojem gena.
Kao što je detaljno istaknuto u odeljku o "antitelima", B ćelije koriste gene ljudskog tela za proizvodnju antitela. Međutim, broj gena kod čoveka je manji od broja proizvedenih antitela. Ta situacija ne predstavlja nikakav problem ćelijama. Uprkos svim tim ograničenjima, one uspevaju da proizvedu skoro dva miliona tipova antitela na čas.(9) B ćelije prave različite kombinacije raspoloživih gena da bi izvršile gore pomenutu proizvodnju. Bukvalno je nemoguće da ćelija smisli te kombinacije. Nesvesnim ćelijama data je sposobnost da se uključuju u te kombinacije voljom Tvorca.
Nijedna druga sila na nebesima i na Zemlji osim Tvorca nije sposobna da odredi čak nijednu odliku biliona ćelija. Samo voljom Tvorca postaje moguće da ćelije vrše takve matematičke operacije kao što je proizvodnja odgovarajućeg oružja za onesposobljavanje svakog neprijatelja koji je napao ćeliju.
 | |
| A1. Antigen A 1. Bacteria | 3. Antitelo A se tako proizvodi da bi se uklopilo sa antigenom A. |
| Bakterije i virusi nose hemikalije na svojim površinama koje nazivamo antigeni. Neki limfociti proizvode antitela kako bi se vezali za antigene, omogućavajući tako da belo krvno zrnce lako svari bakteriju. Antitela imaju karakteristične oblike i vezuju se samo za antigene za koja su proizvedena. Kao što je na gornjoj slici ilustrovano, trougaoni antigen savršeno odgovara antitelu koje ima trougaoni usek (gore levo). Pa ipak, isto antitelo (dole) ne odgovara okruglom antigenu. | |
 | |
| 1. Lymphoid progenitor cell | 6. Promonocyte |
| Bele krvne ćelije stvorene u tkivu limfnog sistema razvijaju se u limfocite (B ćelije i T ćelije) ili monocite. Limfociti su ključni igrači u imunom odgovoru. Monociti mogu da se transformišu u velike fagocitne ćelije (gutače) zvane makrofage. | |
Neki limfociti odlaze do timusa, pošto su nastali u koštanoj srži. Limfociti, koji se tu umnožavaju i sazrevaju, zovu se T ćelije. Te ćelije sazrevaju i formiraju dva različita tipa: T ćelije ubice i pomagače. Posle tronedeljnog školovanja, T ćelije odlaze do slezine, limfnih čvorova i crevnog tkiva da sačekaju početak svoje misije.
Put T Ćelije
U poređenju sa B ćelijama, T ćelije moraju da prođu mnogo složeniji kurs da bi bile spremne da se upuste u misiju. Kao i B ćelije, i one su u početku proste ćelije. Te jednostavne ćelije prolaze kroz niz teških testova da bi postale T ćelija.
U prvom testu, ćelija se proverava da li može da prepozna neprijatelja ili ne. Ćelije prepoznaju neprijatelja uz pomoć "MHC-a" (Major Histocompatibility Complex, glavni histokompatibilni kompleks), lociranom na površini neprijatelja, koji predstavlja molekul koji antigen podvrgava seriji hemijskih procesa i prezentuje ga T ćelijama.
Na kraju, samo one ćelije koje uspeju da prepoznaju neprijatelja mogu da prežive. Druge nisu tolerisane i bivaju trenutno uništene.
Prepoznavanje neprijateljskih ćelija samo po sebi ne osigurava opstanak T ćelija. Te ćelije takođe moraju da imaju mnogo znanja o bezopasnim supstancama i regularnim tkivima ljudskog tela, jer tako može biti sprečen nepotreban sukob, koji bi na kraju oštetio telo.
Za T ćelije rat još uvek nije završen. Neke T ćelije uništiće same sebe pošto prime specifične signale od drugih ćelija.
Postoji veoma ograničena iformacija o signalima koji doprinose da ćelija nestane programiranom smrću, da nastavi da živi ili da sazri i da se transformiše. Sa naučne tačke gledišta, to ostaje jedna od nerešenih tajni odbrambenog sistema. Mnoge slične ćelije u našem telu primaju odnekud signale i počinju da funkcionišu na osnovu tog signala. Kako mogu te ćelije, koje šalju signale jedne drugima, da budu svesne potrebe slanja signala? Malon Hogland (Mahlon B. Hoagland) postavlja isto pitanje u svojoj knjizi, $Korenovi života$ (The Roots of Life):
 |
| Ćelija koja uništava samu sebe (u sredini). Ovo programirano samouništenje služi obnovi tkiva ili odstranjivanju oštećenih ćelija. |
"Kako ćelije znaju kada da prestanu da rastu? Šta im kaže da organ čiji su oni deo nije odgovarajuće veličine?... Kakva je priroda stop signala deobe? Ne znamo odgovor i nastavljamo da ga tražimo."(10)
Zaista, misterija prenošenja signala između ćelija još uvek nije rešena.
Od ishodne ćelije normalno bi bilo očekivati da se deli da bi se formirale dve nove ćelije koje poseduju iste odlike. Međutim, prekidač sakriven u jednoj od ćelija uključuje se prouzrokujući iznenadnu promenu u ćeliji. Ta nova ćelija je T ćelija koja će se boriti za ljudsko telo. To nas navodi na sledeće pitanje:
Zašto se ćelija transformiše u potpuno različitu ćeliju?
Nauka još uvek nije odgovorila na to pitanje. Nauka može da odgovori na pitanje kako se ćelija transformiše, ali nikada ne može da objasni zašto bi ćelija želela da postane ćelija borac. Niti može da objasni ko je programirao ćeliju da postane ćelija koja će braniti telo kada to bude bilo potrebno.
Samo oni koji priznaju postojanje Tvorca u potpunosti mogu da shvate odgovore na ta pitanja.
MHC molekul naročito je stvoren da pomogne T ćelijama u prepoznavanju neprijatelja. One podvrgavaju antigen seriji hemijskih procesa i prezentuju ga T ćelijama. Uz pomoć MHC molekula mogu da budu detektovane čestice virusa, molekuli ćelija raka, pa čak i čestice koje pripadaju unutrašnjem delu bakterije. Postoji važan razlog zbog koga T ćelije koriste MHC molekule. Oni im pomažu da probiju ćelije domaćina i lociraju prikrivene viruse. Međutim, čak i pomoć MHC molekula nije dovoljna da T ćelije ispune svoju funkciju. T ćelijama su takođe potrebne ćelije pomagači. Ćelije zvane APC (antigen-prezentujuće ćelije) sitne antigene na delove i uzimaju veoma značajan deo antigena. Taj deo sadrži redosled amino-kiselina koji određuje identitet antigena. T ćelija se aktivira kada primi tu informaciju o identitetu od APC ćelija. Kao što vidimo, postoji potreba za savršenim podsistemom odbrambenog sistema još od početka rata. Odsustvo čak i jedne komponente iz ove obaveštajne mreže, načinjene od mnogih međusobno povezanih podjedinica, učinilo bi sistem beskorisnim. Pod tim okolnostima, ne bi bilo razumno govoriti o slučajnosti u formiranju tako inteligentnog sistema. Bavljenje takvim gledištima bilo bi isto što i praznoverje.
Postoji mudrost na svim nivoima tog sistema koji je Tvorac savršeno stvorio. Primer ovoga bi bio rad APC ćelija koje dovode neprijatelja do T ćelija. Ove ćelije su svesne da T ćelije mogu da prepoznaju neprijatelja na osnovu njegovog redosleda amino-kiselina. To je jedan od hiljade dokaza da su obe vrste ćelija stvorene od strane iste sile, to jest, Tvorca.
Makrofaga ili B ćelija prezentuje antigen T ćeliji pomagaču. Da bi to postigli, antigen mora da bude svaren do peptida koji se kombinuju sa MHC proteinom. Kompleks se prezentuje T ćeliji. Zauzvrat, T ćelija pomagač proizvodi i luči limfokine koji stimulišu T ćelije i druge imune ćelije.
Postoje tri grupe T ćelija: T ćelije pomagači, T ćelije ubice i T ćelije prigušivači. Svaka T ćelija ima specijalni MHC molekul koji im omogućava da prepoznaju neprijatelja.
Ove ćelije možemo smatrati administratorima sistema. U početnim stupnjevima rata, one dešifruju osobine stranih ćelija koje su apsorbovane od makrofaga i drugih ćelija hvatača antigena. Pošto su primile signal, one stimulišu T ćelije ubice i B ćelije da se bore. Ta stimulacija prouzrokuje da B ćelije proizvode oružja zvana antitela.
First, the production of this molecule is related to an impending war strategy. It is obvious that the cells cannot make up this strategy themselves, nor can the strategy come about by sheer coincidence.
T ćelije pomagači luče molekul zvan limfokin kojim stimulišu druge ćelije. Taj molekul uključuje prekidač u drugim ćelijama i započinje ratnu uzbunu.
 |  |
| T ćelija (levo) može da dobije naređenje da ubije, od strane dendritske ćelije (dole levo, u pozadini) ili od makrofage (dole desno). |
Sposobnost T ćelija pomagaća da proizvode molekul, koji aktivira drugu ćeliju, veoma je značajan proces.
Prvo, proizvodnja tog molekula povezana je sa ratnom strategijom. Očigledno je da ćelije ne mogu samostalno da smišljaju strategiju, niti je strategija mogla da nastane prostim slučajem.
Razvijanje strategije takođe ne bi bilo dovoljno. Molekul u ćeliji, koji će uključiti proizvodni ključ u drugim ćelijama, mora da bude precizno proizveden. Zbog toga mora da bude savršeno svestan hemijske strukture suprotne ćelije.
Greška načinjena u proizvodnji ovog molekula u potpunosti bi paralisala odbrambeni sistem. To je zbog toga što bi vojska bez komunikacije bila uništena i pre nego što bi pokrenula svoju odbranu.
Postojanje ovog molekula samo je po sebi dovoljno kao dokaz apsurdnosti teorije evolucije. To je zbog toga što je preduslov postojanja sistema - postojanje ovog molekula od samog početka. Ako T ćelija pomagač ne bi uspela da uzbuni druge ćelije uz pomoć ovog molekula, ljudsko telo predalo bi se u borbi sa virusima.
Kako T Ćelija Pomagač Započinje Dejstvo? | |
 | |
| 1. mikroskopski delovi | 5. Helper-T (CD4) cell |
| Slika ilustruje kako ćelija usitnjava mikrob na delove i prezentuje ga T ćeliji. Kako slika desno prikazuje, T ćelija će biti aktivirana samo ako njegov antigeni receptor odgovara prezentovanom antigenu, ako CD4 molekul prianja za antigen kompleks i ako se drugi molekuli (desno) kombinuju jedni sa drugima. Ti sigurnosti mehanizmi sprečavaju zrele T ćelije od izazivanja imunog napada protiv svog domaćina. | |
T ćelije ubice su najefikasniji elementi odbrambenog sistema. U prethodnim poglavljima proučavali smo kako se virusi onesposobljavaju proteinima zvanim antitela. Međutim, postoje slučajevi kada antitela ne mogu da stignu do virusa koji je zauzeo ćeliju. U takvim okolnostima, T ćelije ubice ubijaju bolesnu ćeliju koja je inficirana virusom.
Bliže ispitivanje postupka u kome T ćelije ubice ubijaju bolesne ćelije, otkriće veliku mudrost i umetnost iskazanu u stvaranju.
T ćelije ubice prvo moraju da razlikuju normalne ćelije od onih u kojima se napadači kriju. One rešavaju ovaj problem uz pomoć sistema (MHC molekula) koji im je dodeljen. Kada lociraju zauzete ćelije, oni luče hemijsku supstancu. Taj sekret tone u membranu ćelije, formirajući rupu povezivanjem supstanci u oblik bureta. Posle toga započinje curenje iz ćelije koja je puna pora i ćelija umire.
T ćelije ubice skladište to hemijsko oružje u formi granula. Na taj način, to hemijsko oružje uvek je spremno za upotrebu. Naučnici su bili zapanjeni otkrićem činjenice da ćelija proizvodi sopstveno oružje i skladišti ga za buduću upotrebu. Još neverovatniji su detalji načina na koji ćelija koristi to hemijsko oružje.
Kada neprijatelj priđe ćeliji domaćinu, te mikrogranule kreću se do vrha ćelije u smeru ka neprijatelju. Zatim dolaze u kontakt sa ćelijskom membranom, prikačinju se za nju i krećući se prema spoljnoj strani oslobađaju supstancu koju sadrže u sebi.
Limfociti koji nastaju u koštanoj srži, takođe su dostupni u slezini, limfnom čvoru i timusu. Njihova najznačajnija funkcija je ubijanje ćelija raka i ćelija nosilaca virusa.
S vremena na vreme, neprijateljske ćelije vrše ekstremne aktivnosti. One se ponekada toliko dobro kriju u telesnim ćelijama da ni antitela, ni T ćelije ne mogu da ih prepoznaju kao neprijatelje. Spolja sve izgleda uobičajeno. U takvim slučajevima, odbrambeni sistem nekako sumnja na anomaliju i "NK" ćelije putem krvi jure ka tom regionu. Limfociti ubice okružuju ćeliju i počinju da je guraju sa svih strana. Na tom stupnju, neprijateljska ćelija biva ubijena toksičnom supstancom koja je ubrizgana u nju.
 |  |
| T ćelija (okruglog oblika) okružena ćelijom raka (sa rasutom citoplazmom i isturenim vlaknima) (levo). | T ćelije ubice (male), koje su okružile ćeliju raka (velika). |
Kako ove ćelije prepoznaju neprijatelja, je još jedno neodgovoreno pitanje o odbrambenom sistemu. Receptori koji bi trebalo da budu prisutni na njihovim površinama, koji im omogućavaju da prepoznaju ciljne ćelije, još uvek nisu otkriveni. Prema tome, mehanizam koji primenjuju u prepoznavanju neprijatelja još uvek nije jasno shvaćen.
Uprkos celokupnoj tehnologiji koju ima na raspolaganju, čovečanstvo još uvek ne može da reši detalje sistema koji te ćelije koriste za prepoznavanje neprijatelja. Možda će budući tehnološki napedak baciti svetlo na te sisteme i taj predmet više neće biti misterija. To bi takođe bio deo dokaza koji potvrđuje savršenost sadašnjeg sistema i toga kako je savršen plan uključen u njegovo stvaranje.
 |
| Blood cells |
- Trombociti: Zgrušavanje krvi predstavlja običan događaj, koji je uglavom zanemaren od strane ljudi. Međutim, da ne postoji savršen sistem koji to omogućuje, ljudi bi dolazili u neugodne situacije i čak od najmanjih povreda krvarili do smrti. Trombocit, jedna od belih krvnih ćelija koje nastaju u koštanoj srži, služi toj funkciji. On takođe sadrži supstancu zvani serotonin koja igra značajnu ulogu u alergijskim reakcijama.
- Eozinofil: Ove krvne ćelije imaju sposobnost da vrše fagocitozu, to jest da uništavaju (fagocitoziraju) sve strane ćelije koje dospeju u telo.
- Bazofil: Velika hrapava krvna ćelija sa jednim jedrom, koja se u malim količinama nalazi u krvi, obilna je u kožnim i crevnim spojnim tkivima.
- Neutrofili: Sa antibakterijskim osobinama, ove krvne ćelije štite organizam od stranih materija. Kao dodatak tome, one pomažu odbrambenom sistemu svojim sposobnostima fagocitoze.
 | |
| 1. Basophil | 4. Neutrophil |
| Gore su slike krvnih ćelija | |
Dužnost ovih ćelija je da pokažu antigen (neprijatelja) T ćelijama. Zašto bi ćelija vršila takvu funkciju - važnu odgovornost - svakako zahteva dalje razmatranje. Ona zna da T ćelije brane ljudsko telo, prepoznaje neprijatelja i prezentuje neprijatelja koga zarobljava T ćelijama kako bi im obezbedila obaveštenje o njima.
Zašto bi ćelija to činila? Po teoriji evolucije, ta ćelija bi trebalo da se brine samo za svoje dobro, međutim, ona služi sistemu, iako ne prima nikakve koristi od njega.
Ono što je još zanimljivije jeste da su APC veoma svesne potreba T ćelija. Na osnovu toga, APC će razoriti neprijateljsku ćeliju i T ćeliji pokazati samo redosled amino-kiselina. To znači da je APC svesna da će T ćelija izvući potrebnu informaciju iz tog redosleda.
Na ovom mestu, korisno bi bilo podsetiti se jedne stvari: spomenuli smo delovanje kao što je "znanje", "proračun", "mišljenje", "služenje". Bez sumnje, ta delovanja zahtevaju određenu svesnost. Nemoguće je da biće bez svesti ili volje ima takvo delovanje. Pa ipak, ovde govorimo o tim mogućnostima kao da su svojstvena tim minijaturnim entitetima: običnim, sićušnim, nesvesnim ćelijama. Prema tome, ko daje tu svesnost, sposobnost i veličanstvene sisteme tim ćelijama?
Odgovor na to pitanje je veoma očigledan. Tvorac je taj koji stvara APC i T ćelije, kao i sve druge ćelije u telu, na skladan način, usmerene da služe istom sistemu.
 |
| 1. peptidni fragment antigena |
| Primeri APC-a su makrofage. One to čine uvlačeći stranu materiju u šupljinu u svojoj citoplazmi - deo ćelije van jedra - i dodajući hemikalije za razlaganje. Te hemikalije razlažu bakterije na fragmente proteina od kojih su načinjene, fragmente koji su sada bezopasni, ali koji takođe mogu da budu iskorišćeni. |
7. Ali Demirsoy, Kalıtım ve Evrim (Inheritance and Evolution), Ankara: Meteksan Yayınları p. 79
8. Michael J. Behe, Darwin’s Black Box, New York: Free Press, 1996, p. 30
9. Scientific American, September 1993, p. 58
10. Mahlon B. Hoagland, Roots Of Life, p. 106-107
