Antitela su oružje izgrađeno od proteina koje se proizvodi da se bori protiv stranih ćelija koje dospevaju u ljudsko telo. To oružje proizvode B ćelije, jedna klasa ratnika imunog sistema.
Antitela uništavaju napadače. Ona imaju dve glavne funkcije: prva je da se vežu za ćeliju napadača, koja predstavlja antigen. Druga je da razlažu biološku strukturu antigena i unište ga.
Plivajući u krvi i vanćelijskoj tečnosti, antitela se vezuju za bakterije i viruse izazivače bolesti. Ona obeležavaju strane molekule za koje se vezuju, tako da borbene ćelije u telu mogu da ih razlikuju. Na taj način, ona ih deaktiviraju. To liči na tenk koji postaje beskoristan i nesposoban da se kreće ili na zaštitni okolop koji je na bojištu pogođen navođenom raketom. Antitelo odgovara neprijatelju (antigenu) savršeno, kao što se ključ i brava slažu po trodimenzionalnoj strukturi.
Ljudsko telo može da proizvede odgovarajuće antitelo za skoro svakog neprijatelja na koje naiđe. Antitela nisu samo jednog tipa. U zavisnosti od strukture svakog neprijatelja, proizvodi se posebno antitelo dovoljno moćno da se pozabavi sa njim. To je zbog toga što antitelo proizvedeno za jednu bolest ne mora da deluje na drugu.
Proizvodnja specifičnog antitela za svakog neprijatelja je prilično neobičan proces, koji zaslužuje bliže razmatranje. Taj proces može da se ostvari samo ako B ćelije dobro prepoznaju svoje neprijatelje i njihove strukture. Međutim, u prirodi postoje milioni neprijatelja (antigena).
To je kao proizvodnja odgovarajućeg ključa za svaku od milion brava odjednom. Ono što je značajno jeste da proizvođač to čini bez pregledanja brave ili korišćenja bilo kakvog kalupa. On napamet zna formulu.
Čoveku je prilično teško da zapamti oblik čak i samo jednog ključa. Prema tome, da li je osobi moguće da pamti trodimenzionalne oblike miliona ključeva koji će otvarati milione brava?
Svakako ne. Međutim, B ćelija, koja je toliko mala da se ne može videti golim okom, čuva milione delova informacije u svojoj memoriji i na adekvatan način koristi ih u preciznim kombinacijama.
Skladištenje miliona formula u minijaturnoj ćeliji je veliko čudo predstavljeno čoveku. Ništa manje čudesna nije ni ćelija koja koristi tu informaciju da bi zaštitila čovekovo zdravlje.
Očigledno je da je tajna ogromnog uspeha tih sićušnih ćelija izvan granica ljudskog shvatanja. Danas, moć ljudskog uma kombinovanog sa naprednom tehnologijom postaje beznačajna u poređenju sa inteligencijom koju prikazuju te ćelije. U stvari, čak i evolucionistički opredeljeni naučnici ne mogu da zatvore oči pred svim tim znacima inteligencije koji su jasan dokaz postojanja svesnog Tvorca. Jedan poznati zastupnik teorije evolucije, prof. dr Ali Demirsoj (Ali Demirsoy), priznao je to u svojoj knjizi "Nasleđivanje i evolucija" (Inheritance and Evolution):
"Kako je i na koji način plazma ćelije stekla tu informaciju i kako proizvodi antitelo posebno oblikovano na osnovu nje? Na to pitanje do sada nije dat precizan odgovor."(3)
Kako priznaje ovaj naučnik, još uvek nije sasvim jasno kako se proizvode antitela. Tehnologija 20. veka nije se pokazala dovoljnom čak i na nivou shvatanja metoda te savršene proizvodnje. U narednim godinama, kako se otkrivaju metode koje koriste te sićušne ćelije, koje su stvorene da služe čovečanstvu, i to kako ih primenjuju, savršenstvo i umetnost stvaranja tih ćelija, biće bolje shvaćeni.
Ranije smo rekli da su antitela vrsta proteina. Prema tome, pregledajmo prvo strukturu proteina.
Proteini su načinjeni od amino-kiselina. Dvadeset različitih tipova amino-kiselina raspoređuje se po različitom redosledu da bi formirale različite proteine. To je slično pravljenju različitih ogrlica korišćenjem perli u dvadeset različitih boja. Glavne razlike među proteinima nastaju zbog redosleda tih amino-kiselina.
Ipak, treba zapamtiti važnu činjenicu: bilo kakva greška u redosledu amino-kiselina čini protein beskorisnim i čak štetnim. Prema tome, nema prostora ni za najmanju grešku u redosledu.
Kako fabrike proteina u ćeliji znaju po kom redosledu mogu da rasporede amino-kiseline koje sadrže, i koji protein da proizvedu? Uputstva za svaki od više hiljada različitih tipova proteina šifrovani su u genima pronađenim u genetičkoj bazi podataka koja se nalazi u jedru ćelije.
Prema tome, ti geni su neophodni za proizvodnju antitela koja su u stvari jedna vrsta proteina.
Ovde se pojavljuje veliko čudo. U ljudskom telu postoji samo oko sto hiljada gena u poređenju sa 1.920.000 antitela koja se proizvode. To znači da veliki broj gena nedostaje.
Kako je onda moguće da tako mali broj gena može da proizvede toliko puta više antitela? Čudo možemo otkriti na ovom mestu. Ćelija kombinuje neke od 100.000 gena koje sadrži, u različitim kombinacijama da bi mogla da formira nova antitela. Ona prima informaciju od nekih gena i kombinuje je sa informacijom drugih gena, i tako ostvaruje traženu proizvodnju u odnosu na tu kombinovanu informaciju.
Broj od 1.920.000 različitih antitela formira se kao rezultat 5.200 različitih kombinacija.(4) Taj proces predstavlja mudrost i planiranje koji su previše veliki da bi ih ljudski um mogao shvatiti, a još manje oblikovati.
Neograničen broj kombinacija može se načiniti korišćenjem 100.000 gena. Međutim, ćelija koristi velikom inteligencijom samo 5.200 osnovnih kombinacija i proizvodi 1.920.000 specifičnih antitela. Kako je ćelija naučila da proizvodi prave kombinacije iz ovog neograničenog broja mogućnosti da bi formirala tražena antitela?
 | ||
| 1. antitela | 6. B ćelija | 10. aktivirane B ćelije, |
| Kada se načine milioni kopija, većina B ćelija prestaje da se deli i postaju plazma ćelije, tip ćelija čija je unutrašnjost ispunjena aparatom za proizvodnju jednog proizvoda - antitela. Neke od B ćelija koje se dele nastavljaju neograničeno sa deobom i postaju memorijske ćelije. Slobodna antitela koja su proizvedena od strane plazma ćelija kruže u krvi i limfnoj tečnosti. Kada se antitelo veže za svoj ciljni antigen, menja oblik. Promena oblika antitela je ta koja čini da se ono "zakači" za spoljašnju površinu makrofaga | ||
Ćelija proizvodi pravilne kombinacije iz neograničenog broja mogućnosti, ali kako je ćelija uopšte dobila ideju da proizvodi kombinacije?
Štaviše, proizvedene kombinacije služe određenoj svrsi i imaju cilj da proizvedu antitelo koje će eliminisati antigen koji ulazi u telo. Prema tome, ćelija takođe poznaje osobine miliona antigena koji ulaze u telo.
Nijedan intelekt u ovom svetu ne može da izvrši oblikovanje takvog neuporedivog savršenstva. Međutim, ćelije veličine samo stotog dela milimetra, to mogu da čine.
Kako je ćelija naučila takav poseban sistem proizvodnje?
Istina je da ćelija nema priliku da "nauči" biološku funkciju, u pravom smislu te reči. To je zbog toga što ćelija ne poseduje sposobnost da vrši takav čin po rođenju, niti ima šansu da razvije potrebnu veštinu tokom ostatka svog života. U takvim slučajevima, neophodno je da sistem u ćeliji bude spreman i potpun na samom početku života. Ćelija ne poseduje ni veštinu da uči takve kombinacije, niti ima vremena da ih nauči, jer bi to prouzrokovalo neuspeh u zaustavljanju ulaska antigena u telo, a ono bi tako izgubilo rat.
Činjenica da je sistem koji zbunjuje čovečanstvo postavljen u ćeliju koja nema sposobnost da misli, ima naročito značenje. To je odraz jedinstvenosti Božjeg stvaranja u sićušnoj ćeliji.
Ako bi trebalo da dizajniramo molekul antitela, kako bismo to učinili? Prvo bismo morali da izvršimo opsežno istraživanje pre nego što odlučimo o obliku molekula. Svakako ne bismo mogli da ga oblikujemo nasumice bez tačnog poznavanja njegove dužnosti. Pošto će antitela koja ćemo proizvesti načiniti kontakt sa antigenima, morali bismo takođe da budemo veoma informisani o strukturi i osobinama antigena.
Na kraju, antitelo koje ćemo proizvesti mora da ima poseban i jedinstven oblik na jednom kraju. Samo tada može da se veže za antigen. Drugi kraj mora da bude sličan kod svih antitela. To je jedini način da se pokrene mehanizam uništavanja antigena. Kao rezultat toga, jedan kraj mora da bude standardan, dok drugi mora da bude različit od svih ostalih (kojih ima više od milion različitih tipova).
Međutim, ljudska bića nisu bila u stanju da oblikuju antitelo, uprkos celokupnoj tehnologiji koja im je na raspolaganju. Antitela proizvedena u laboratoriji su ili izvedena iz uzoraka antitela iz ljudskog tela, ili iz tela drugih živih organizama.
Ranije smo napomenuli da su antitela vrsta proteina. Ti proteini, koji funkcionišu u odbrani tela, unutar delovanja imunog sistema, zovu se "imunoglobulini" (vrsta proteina) i označeni su sa "Ig".
Najkarakterističniji proteini odbrambenog sistema, molekuli imunoglobulina, vezuju se za antigene da bi mogli da informišu druge imune ćelije o postojanju antigena ili da bi započele razarajuće lančane reakcije ratne.
IgG (imunoglobulin G): IgG je najuobičajnije antitelo. Njegov razvoj traje samo nekoliko dana, dok njegovo trajanje života varira od nekoliko nedelja do nekoliko godina. IgG-ovi kruže u telu i uglavnom su prisutni u krvi, limfnom i crevnom sistemu. Oni cirkulišu u krvotoku, direktno ciljaju napadača i prilepljuju se za njega čim ga detektuju. Imaju jak antibakterijski i antigen-razarajući efekat. Oni štite telo od bakterija i virusa i neutrališu kiselu osobinu toksina (otrova).
Pored toga, IgG može da se provuče između ćelija i eliminiše bakterije i mikroorganizme koji su se provukli do ćelija i kože. Usled njihove gore pomenute sposobnosti i male veličine, mogu da prođu placentu trudne žene i zaštite bespomoćan fetus od mogućih infekcija.
Da antitela nisu stvorena sa tom karakteristikom koja im omogućava da prođu kroz placentu, nerođeno dete u majčinoj materici bilo bi nezaštićeno od delovanja mikroba. Bilo bi pod stalnom pretnjom smrti čak i pre rođenja. Zbog toga, majčina antitela štite embrion od neprijatelja, sve do rođenja.
IgA (imunoglobulin A): Ova antitela su prisutna u osetljivim regionima u kojima se telo bori sa antigenima, kao što su suze, pljuvačka, majčino mleko, krv, sluz, želudačni i crevni sekreti. Osetljivost tih regiona neposredno je proporcionalna težnji bakterija i virusa da više vole vlažne sredine.
IgA-ovi, koji su strukturno veoma slični jedni drugima, smeštaju se u onim telesnim regionima u koje će mikrobi najverovatnije ući i tu oblast drže pod kontrolom. To je kao postavljanje pouzdanih vojnika za stražare, na strateški kritičim tačkama.
Antitela koja štite fetus od različitih bolesti u majčinoj materici, ne napuštaju novorođenče ni posle rođenja, već nastavljaju da ga štite. Svim novorođenim je bebama potrebna dalja pomoć majke, jer IgA-ova nema u organizmu novorođene bebe. Tokom tog perioda, IgA-ovi prisutni u majčinom mleku štite bebin sistem za varenje od napada mnogih mikroba. Kao i IgG-ovi, ova klasa antitela takođe nestaje pošto je ispunila svoj rok službe, kada je beba dostigla starost od nekoliko nedelja.
Da li ste se ikada pitali, ko šalje ta antitela koja pokušavaju da vas zaštite od mikroba, kada ste bili još u formi embriona i nesvesni bilo čega? Da li je to učinila vaša majka ili vaš otac? Ili su oni doneli zajedničku odluku i zajedno vam poslali ta atnitela? Naravno, pomoć koja je u pitanju nalazi se izvan kontrole oba roditelja. Majka nije svesna da poseduje takav plan pomoći. Otac je isto toliko nesvestan svega što se dešava oko njega.
Zašto onda ćelije prisutne u majčinim grudima i proizvodnja tih antitela funkcioniše na takav način? Koja je sila rekla tim ćelijama da su novorođenčetu potrebna ta antitela? Svakako da nije slučajno, da su ćelije koje proizvode antitela za bebu, locirane na pravom mestu.
Ovde postoji još jedno značajno čudo. Antitela su organizmi struktuirani iz proteina. Međutim, proteini se razlažu u čovekovom stomaku. Prema tome, bilo bi normalno da beba koja sisa mleko svari ta antitela u stomaku i tako ostane nezaštićena od mikroba. Međutim, bebin probavni sistem stvoren je tako da ne vari i ne uništava ta antitela. Proizvodnja enzima koji razlažu proteine veoma je mala na ovom stupnju razvoja deteta. U skladu sa tim, antitela neophodna za život, beba ne vari i ona je štite od njenih neprijatelja.
Čudo se tu ne završava. Antitela, koja se ne razlažu u probavnom sistemu, mogu da se kao celina apsorbuju u tankom crevu. Ćelije tankog creva u novorođenčeta stvorene su na takav način da to mogu učiniti.
Nije slučajno što su ti čudesni događaji raspoređeni po takvom rasporedu. Ljudsko telo, detaljno isplaniran primer stvaranja, prolazi od embrionalnog stanja, do stanja u kome raspolaže potpuno funkcionalnim imunim sistemom, koji savršeno usklađeno deluje. To je zbog toga što su događaji, koji treba da se odigraju u telu svakog dana, svakog časa i minuta, vrlo precizno proračunati. Naravno, autor tih preciznih proračuna je Tvorac, koji stvara sve po veoma složenom planu.
IgM (imunoglobulin M): Ova antitela prisutna su u krvi, limfi i na površini B ćelija. Kada ljudski organizam susretne antigen, IgM je prvo antitelo koje telo počinje da proizvodi kao odgovor na pojavu tog neprijatelja.
Nerođeno dete može da proizvede IgM-ove u šestom mesecu od začeća. Ako neprijatelj ikada napadne bebu u majčinoj materici, na primer, ako ga inficira nekom mikrobnom bolešću, bebina proizvodnja IgM antitela će porasti. Lekari određuju da li fetus ima infekciju ili ne, merenjem nivoa IgM antitela.
IgD (imunoglobulin D): IgD-ovi su takođe prisutni u krvi, limfi i na površini B ćelija. Oni nisu sposobni da deluju nezavisno. Vezujući se za površinu T ćelija, oni im pomažu da hvataju antigene.
IgE (imunoglobulin E): IgE-ovi su antitela koja kruže u krvotoku. Ta antitela, koja su odgovorna za pozivanje ćelija ratnika i nekih drugih krvnih zrnaca u rat, prouzrokuju takođe, neke alergijske reakcije u telu. Iz tog razloga, nivo IgE antitela je visok kod alergijskih tela.
Prvo, pregledajmo informacije koju smo dosad ispitali:
Ovde vidimo savršen radni sistem na svom mestu. Unutar ćelija koje proizvode antitela, Tvorac je uspostavio informaciju koja sadrži konstrukcione planove tih antitela, koje bi bile u stanju da ispune nekoliko hiljada enciklopedijskih stranica. Štaviše, dao je nesvesnim ćelijama sposobnost da prave kombinacije, koje su izvan dosega ljudskog uma.
Kako ljudi, koji slepo veruju u evoluciju, objašnjavaju postojanje tako savršenog sistema? Odgovor je veoma prost: ne mogu.
Jedino što mogu da čine je da iznose nelogične pretpostavke koje protivreče same sebi. Postoji puno zamišljenih scenarija bez bilo kakve naučne opravdanosti koji su usmereni jedino ka pronalaženju odgovora na pitanje: "Kako taj sistem možemo da objasnimo postavkama teorije evolucije?"
U najpopularnijem od ovih scenarija tvrdi da se imuni sistem razvio od samo jednog antitela. Evo kratkog opisa tog scenarija koji nema nikakvu naučnu osnovu:
$Prvobitno se odbrambeni sistem sastojao od samo jednog gena koji je proizvodio samo jedan tip imunoglobulina (vrsta proteina). Ali taj gen je "brzo stvorio sopstvene kopije (!)" i razvio te kopije da bi mogle da formiraju različite molekule imunoglobulina. Zatim su se razvili kontrolni mehanizmi koji upravljaju proizvodnjom različitih gena i poseduju sposobnost da se rekombinuju.$
Ovaj primer je značajan po tome što vidimo koliko su nesigurni temelji na kojima je izgrađena teorija evolucije i za shvatanje metoda ispiranja mozga i ulepšavanja izloga kojima evolucionisti često pribegavaju. Ispitajmo sada ovu obmanu, rečenicu po rečenicu:
Rečenica 1: "Prvobitno se odbrambeni sistem sastojao od samo jednog gena koji je proizvodio samo jedan tip imunoglobulina (vrsta proteina)."
Prvo pitanje koje sada terba postaviti je:
"Ko je stvorio taj prvi gen?"
Evolucionisti pokušavaju da predstave taj stupanj kao neznačajan detalj i da ga zaobiđu. Međutim, obavezno treba objasniti kako je taj prvobitni gen nastao. Naučno je nemoguće da gen formira samog sebe. Nemogućnost slučajnog formiranja redosleda gena je činjenica koja je mnogo puta bila priznavana od strane naučnika - evolucionista. Možemo da damo primer prof. Ali Demirsoja, poznatog evolucioniste, o ovom pitanju:
"Ako život zahteva određeni redosled, može se reći da on ima takvu verovatnoću da može da se ostvari samo jednom u celokupnom svemiru. Inače bi morale biti prihvaćene neke metafizičke moći izvan naše sposobnosti definisanja."(5)
Pa ipak, evolucionisti prikrivaju tu činjenicu i čine besmislene predloge kao što su "bez obzira na taj argument, svakako je postojao gen na početku". Očigledno je da ovakav scenario doživljava propast već na prvom koraku.
Rečenica 2: "Ali taj gen je 'brzo stvorio sopstvene kopije (!)' i razvio te kopije da bi mogle da formiraju različite molekule imunoglobulina."
Iako je to nemoguće, pretpostavimo da je postojao gen u početku. Iako je potpuno nemoguće da se taj prvi gen samostalno formirao, evolucionisti prave izjave koje nemaju nikakvu logičnu osnovu kao što je "stvorio je sopstvene kopije". Takve izjave, koje nemaju nikakvu naučnu vrednost, čine dobar primer stila ulepšavanja evolucionističkog izloga. Hipoteza koja pretpostavlja da je gen stvorio i razvio sopstvene različite kopije, ne slaže se ni sa pravilima logike, ni sa naučnim činjenicama.
Štaviše, antitela koje bi proizveo takav zamišljeni gen, koji je navodno stvorio sam sebe i svoje kopije, moraju da poseduju takve osobine i strukturu da mogu da zaustave antigene koji dolaze iz spoljašnjeg sveta. To znači da je isti Tvorac stvorio i antigene i gene koji su odgovorni za proizvodnju antitela za antigene.
Rečenica 3: "Zatim su se razvili kontrolni mehanizmi koji upravljaju proizvodnjom različitih gena koji poseduju sposobnost da se rekombinuju."
Pošto ne mogu da objasne čak ni radne principe tih kontrolnih mehanizama i mehanizama kombinovanja, evolucionisti zaobilaze temu govoreći da je "taj sistem stvorio sam sebe", kadgod im to služi svrsi. Ne pokušavaju da opišu kako se takav neverovatan sistem, kao rezultat slučajnosti, razvio sam od sebe. Kada pokušaju da daju neka objašnjenja u vezi sa ovim pitanjem, ne mogu da iznesu ništa drugo osim izmišljenih i neuverljivih scenarija. Čineći to, pokazuju svoju slabost i neozbiljnost tvrdnje koju iznose.
Velika je mudrost prikazana u tim kontrolnim mehanizmima, jer se približno dva miliona različitih strukturnih produkata stvara iz više hiljada kombinacija tih informacionih jedinica. Pa ipak, kako je ranije napomenuto, ni ćelija, ni bilo kakav sistem unutar ćelije, nema sposobnost da "uči" i "da se razvija". Štaviše, ćelije prave te kombinacije informacija odabirući samo one prave iz neograničenog broja mogućnosti. Prema tome, to zahteva daleko svesniji i razumniji selekcioni mehanizam.
Oni koji iznose takve neprihvatljive tvrdnje, mogu isto tako da iznesu i sledeće teorije za bilo kakve produkte nastale delovanjem tehnologije ljudskog uma:
"Kamene ploče stvorile su same sebe i kasnije se razvile u sopstvene kompjutere." Ili,
"Papirni zmajevi su stvorili sami sebe i kasnije se razvili u mlazne avione."
Gornje rečenice zvuče apsolutno apsurdno svakoj racionalnoj osobi. Međutim, čak su i takve rečenice mnogo logičnije nego reći da su elementi odbrambenog sistema, čiji radni principi još uvek nisu otkriveni, nastali slučajno. Pored toga, samo prisustvo antitela nije dovoljno da zaštiti ljudsko telo. Da bi odbrambeni sistem radio i da bi ljudsko telo preživelo, makrofage, T ćelije pomagači, T ćelije ubice, T ćelije prigušivači, memorijske ćelije, B ćelije i mnogi drugi faktori, moraju zajedno da deluju.
3. Ali Demirsoy, Kalıtım ve Evrim (Inheritance and Evolution), Ankara: Meteksan Yayınları p. 416
4. Scientific American, September 1993, p. 54
5. Ali Demirsoy, Kalıtım ve Evrim (Inheritance and Evolution), Ankara: Meteksan Yayınları p. 61
