Pre nego što krenemo u detalje mita o evoluciji ćoveka, treba spomenuti propagandni metod koji je uverio javnost u ideju da je biće "polućovek-polumajmun" zaista živelo nekada u prošlosti. Ovaj propagandni metod koristi se "rekonstrukcijama" naćinjenim na osnovu fosila. Rekonstrukcije se mogu definisati kao crtanje slika ili konstruisanje modela živog organizma na bazi jedne jedine kosti - ponekad na bazi samo jednog fragmenta - koji je iskopan. "LJudi-majmuni" koje mi vidimo u novinama, ćasopisima ili filmovima, u stvari su rekonstrukcije.
Budući da su fosili obićno neuređeni i nekompletni, bilo koja pretpostavka bazirana na njima je verovatno potpuno špekulativna. U stvari, rekonstrukcije (crteži ili modeli) bazirane na fosilnim ostacima od strane evolucionista smišljeno su precizno pripremljene samo da bi potvrdile evolucione teze. Jedan antropolog sa Harvarda, Dejvid Pilbim (David R. Pillbeam), naglašava ovu ćinjenicu kada kaže: "U najmanju ruku, u paleoantropologiji podaci su još uvek oskudni i manjkavi tako da teorija veoma mnogo utiće na interpretacije. U prošlosti, teorije su jasno odražavale naše trenutne ideologije umesto stvarne podatke." 53 Budući da su ljudi visoko impresionirani vizualnim informacijama, ove rekonstrukcije veoma dobro služe ciljevima evolucionista, a to je da ubede ljude da su ova rekonstruisana bića stvarno postojala u prošlosti.
Ovde moramo istaći jednu posebno važnu stvar: rekonstrukcije bazirane na ostacima kostiju mogu otkriti jedino najopštije karakteristike objekta, budući da stvarni karakteristićni detalji i meka tkiva vremenom brzo propadaju i išćezavaju. Zbog toga, sa špekulativnom interpretacijom mekih tkiva, rekonstruisani crteži ili modeli postaju potpuno zavisni od mašte osobe koja ih pravi. Irnst Huten (Earnst A. Hooten) sa Harvard Univerziteta objašnjava ovu situaciju ovako:
"Pokušati restaurisati meke delove je jedan ćak još hazardniji poduhvat. Usne, oći, uši i nagib nosa ne ostavljaju indikacije na delovima kostiju koji leže ispod njih. Vi sa jednakom lakoćom na neandertaloidnoj lobanji možete modelirati osobine šimpanze kao i crte lica filozofa. Ako ove navodne restauracije drevnih tipova ćoveka imaju ikakve naućne vrednosti, onda je to zaista samo u sasvim maloj meri i one su pogodne jedino da zavedu javnost... zato, ne verujte rekonstrukcijama." 54
U stvari, evolucionisti su izmislili tako besmislene priće da oni ćak pripisuju razlićita lica jednoj te istoj lobanji. Tri razlićito rekonstruisana crteža naćinjena za fosil nazvan Australopithecus robustus (Zinjanthropus), poznati su primer takvog falsifikovanja.
Pristrasna interpretacija fosila ili fabrikovanje mnogih imaginarnih rekonstrukcija su pokazatelj kako ćesto evolucionisti pribegavaju trikovima. A ipak, to izgleda nevino kada se uporedi sa namernim falsifikatima koji su bili izvršeni u istoriji evolucije.
53. David R. Pilbeam, "Rearranging Our Family Tree", Nature, June1978, p. 40. 
54. Earnest A. Hooton, Up From the Ape, New York: McMillan, 1931, p. 332.
