Molekularni Ćorsokak Evolucije

U prethodnom delu ove knjige pokazali smo kako fosilni zapis poništava teoriju evolucije. U stvari, nismo morali iznositi ništa od svega toga jer se teorija evolucije ruši mnogo pre nego što se i dođe do tvrdnji o "evoluciji vrsta" i fosilnim dokazima za nju. Ono što ćini teoriju besmislenom od njenog samog poćetka jeste pitanje "kako se život na Zemlji pojavio, to jest kako je zapoćeo".

Kada se ovo pitanje postavi, teorija evolucije odgovara da je život zapoćeo sa jednom ćelijom koja se formirala slućajno. Prema tom scenariju, pre ćetiri milijarde godina razlićite neorganske hemijske supstance reagovale su međusobno u prvobitnoj atmosferi Zemlje, u kojoj su efekti gromova i pritiska uzrokovali da te supstance formiraju prvu živu ćeliju.

Prvo što se mora reći jeste da je tvrdnja da se neorganske materije mogu udružiti i formirati život jedna nenaućna tvrdnja, koja sve do danas nije proverena nekim eksperimentom ili posmatranjem. Svaka živa ćelija je formirana kopiranjem druge ćelije. Niko u svetu, nikada, nije uspeo formirati živu ćeliju stavljajući zajedno razlićite neorganske materije, ćak ni u najnaprednijim laboratorijama.

Teorija evolucije tvrdi da su ćelije živih organizama, koje ne mogu biti proizvedene ćak ni kada se sve snage ljudskog intelekta, znanja i tehnologije upotrebe, nastale slućajno u prvobitnim uslovima na Zemlji. Na sledećim stranicama ispitaćemo zašto je ova tvrdnja suprotna najosnovnijim princi-pima nauke i razuma.

Prića o "ćeliji koja je proizvedena slućajno"

Ako neko veruje da živa ćelija može nastati slućajno, tada ne postoji ništa što bi ga moglo sprećiti da veruje u slićnu priću koju ćemo sada isprićati. To je prića o jednom gradu:

Jednog dana komad gline, pritisnut između stena na neplodnoj zemlji, nakon kiše postade vlažna. Kada je sunce izašlo, ova vlažna glina se osuši, stvrdnu i poprimi krut, otporan oblik. Kasnije se ove stene, koje su poslužile kao kalup, nekako raspadoše u komadiće i onda se pojavi pravilna, dobro oblikovana i ćvrsta cigla. Ova cigla je godinama ćekala, pod istim prirodnim uslovima, da se formiraju druge cigle slićne njoj. Ovaj proces se nastavio sve dok se stotine i hiljade istih takvih cigli nisu formirale na tom istom mestu. Međutim, sasvim slućajno, nijedna od ovih cigli, koje su prethodno formirane, nije bila oštećena. Iako su, u periodu od nekoliko hiljada godina, bile izložene oluji, kiši, vetru, suncu i hladnoći, te cigle nisu napukle, nisu se prelomile, niti su bile odvućene sa tog mesta, nego su ćekale tu, na istom mestu, sve sa istom "namerom".

Kada je njihov broj postao adekvatan, one su podigle zgradu poređavši se jedna uz drugu i postavivši se jedna iznad druge sasvim slućajno, uz pomoć delovanja prirodnih sila, vetrova, oluja ili tornada. U međuvremenu, pod uticajem prirodnih sila, u savršenom vremenskom sledu, nastali su materijali kao cement ili šljunak i umetnuli se između njih, da bi ih spojili. Dok se sve ovo dešavalo, ruda gvožđa se pod zemljom, uz pomoć prirodnih uticaja, oblikovala i položila temelje zgrade koja će nastati od ovih cigli. Na kraju ovog procesa podignuta je jedna kompletna zgrada, nimalo oštećena, sa svim njenim građevinskim materijalom, drvenarijom i instalacijama.

Naravno, zgrada se ne sastoji samo od temelja, cigli i cementa. Kako je onda ostali materijal pribavljen? Odgovor je jednostavan: sav materijal koji je bio potreban za izgradnju zgrade postojao je u zemlji, na mestu gde je zgrada izrasla. Silikon za staklo, bakar za elektrićne kablove, gvožđe za stubove (armaturu), grede, itd, itd. Sve se to nalazilo ispod zemlje u ogromnim kolićinama. Bila je potrebna još jedino veština prirodnih sila da oblikuje i smesti ove materijale na njihovo mesto unutar zgrade. Sve instalacije, drvenarija i ostalo, smešteno je između cigli uz pomoć vetrova, kiše i zemljotresa. Sve je išlo toliko dobro da su se cigle razmestile na takav naćin da su među sobom ostavile neophodan prostor za prozore, kao da su znale da će se kasnije, pod delovanjem "prirodnih uslova", formirati nešto po imenu "staklo". Štaviše, one nisu zaboravile da ostave prostor za instalisanje vode, struje i sistema za grejanje, koji će se takođe kasnije slućajno formirati. Sve je išlo tako dobro da su slućajnosti i "prirodni uslovi" proizveli savršeno dizajniranu zgradu.

Ako ste uspeli održati veru u ovu priću do sada, tada nećete imati problema da pretpostavite kako su druge zgrade, fabrike, autoputevi, trotoari, infrastruktura, komunikacije i transportni sistemi ovoga grada nastali. Ako imate tehnićko znanje i ako ste pristojno upoznati sa temom, možete ćak napisati izuzetno "naućno potkrepljenu" knjigu od nekoliko tomova, iznoseći svoje teorije o "evolucionom procesu sistema kanalizacije i njegovoj prilagođenosti postojećim strukturama". Možete biti odlikovani akademskom nagradom za vaše sjajne studije i možete se smatrati genijem koji prosvetljuje ćovećanstvo.

Teorija evolucije tvrdi da je život nastao slućajno. To je tvrdnja koja nije ništa manje apsurdna nego naša prića, zato što ćelija, sa svim svojim operativnim sistemima, sistemima za komunikaciju, transport i upravljanje, nije ništa manje složena od bilo kojeg grada.

Čudo ćelije i kraj teorije evolucije

Složena građa žive ćelije nije bila poznata u Darvinovo vreme, i pripisivati život slućajnostima i prirodnim uslovima je, u to vreme, za evolucioniste bilo dovoljno ubedljivo.

Tehnologija 20. veka je zavirila i zadubila se u najsitnije deliće života i otkrila da je ćelija najkomplikovaniji sistem sa kojim se ćovećanstvo ikada susrelo. Danas, mi znamo da ćelija sadrži energetske stanice koje proizvode energiju koju onda ćelija upotrebljava, fabrike koje proizvode enzime i hormone neophodne za život, bazu podataka gde su zapisane sve neophodne informacije o svim proizvodima koji treba da budu napravljene u ćeliji, zatim složene transportne sisteme i cevovode za prevoženje siro-vina i proizvoda sa jednog mesta na drugo, napredne laboratorije i rafine-rije za pretvaranje spoljnih sirovina u upotrebljive delove, i specijalizovane proteine ćelijske membrane za kontrolu ulaska materija u ćeliju i izlaska iz ćelije. Sve ovo saćinjava samo jedan mali deo ovog neverovatno složenog sistema.

Torp (nj. H. Thorpe), jedan evolucioni naućnik, priznaje da "najjednostavniji tip ćelije predstavlja 'mehanizam' nezamislivo složeniji od bilo koje mašine dosad zamišljene i konstruisane od strane ćoveka". 91

Ona je toliko složena da ćak ni visoki nivo tehnologije koji je ćovećan-stvo postiglo ne može proizvesti jednu takvu ćeliju. Nikada nijedan pokušaj da se stvori veštaćka ćelija nije postigao uspeh. U stvari, svi pokušaji da se to ućini su napušteni.

Teorija evolucije tvrdi da je ovaj sistem, koji ćovećanstvo sa svom svojom inteligencijom, znanjem i tehnologijom na raspolaganju ne može proizvesti, nastao "slućajno", pod uticajem prvobitnih uslova na Zemlji. Da damo drugi primer. Verovatnoća formiranja ćelije igrom slućaja je poput verovatnoće da se odštampa jedna knjiga prilikom eksplozije u štampariji.

Engleski matematićar i astronom Fred Hojl (Sir Fred Hoyle) napravio je slićno upoređenje u jednom od njegovih intervjua objavljenom 12.11.1981. godine u ćasopisu Nature. Iako i sam evolucionista, Hojl je rekao da je verovatnoća da više forme života nastanu na ovaj naćin (slućajno), uporediva sa verovatnoćom da jedan tornado brišući kroz deponiju starog gvožđa konstruiše avion "Boing 747" od materijala i starudija koje se tu nalaze. 92 Ovo znaći da nije moguće da ćelija nastane slućajno i zato je ona definitivno morala biti "stvorena".

Jedan od glavnih razloga zašto teorija evolucije ne može objasniti kako je nastala ćelija, jeste složenost ćelije koja se ne može uprostiti. Živa ćelija održava se uz pomoć harmonićne saradnje mnoštva njenih organela ("ćelijski organi"). Ukoliko samo jedna od ovih organela ne funkcioniše, ćelija ne može ostati u životu. Ćelija nema vremena da ćeka nesvesne mehanizme kao što su prirodna selekcija ili mutacija da joj dozvole da se razvija. Tako da je prva ćelija na Zemlji morala biti kompletna - potpuna ćelija, koja je posedovala sve, za život potrebne, organele i funkcije, a ovo defi-nitivno znaći da je ćelija morala biti stvorena.

Proteinski izazov slućajnostima

Toliko o ćeliji. Ali, evolucija nije uspela da objasni ćak ni nastanak gradivnih blokova ćelije. U prirodnim uslovima nije moguće formiranje ćak ni samo jednog proteina od hiljade složenih molekula proteina koje izgrađuju ćeliju.

Proteini su gigantski molekuli koji se sastoje od manjih jedinica zvanih "amino-kiseline", koje su razmeštene u specifićnom nizu u određenim kolićinama i strukturama. Ovi molekuli predstavljaju gradivne blokove žive ćelije. Najjednostavniji je sastavljen od 50, ali postoje neki molekuli proteina koji su sastavljeni od nekoliko hiljada amino-kiselina.

Kljućna stvar u ovome jeste: odsustvo, dodavanje ili zamena samo jedne amino-kiseline u strukturi molekula proteina uzrokuje da taj protein postane beskorisna gomila molekula. Svaka amino-kiselina mora biti na pravom mestu i u pravilnom poretku. Teorija evolucije, koja tvrdi da se život pojavio pukim slućajem, nema izgleda pred ovim poretkom, budući da je on isuviše ćudesan da bi se objasnio slućajnošću. (Štaviše, teorija nije u stanju ni da objasni tvrdnju o "slućajnom formiranju" amino-kiselina, što će biti razmatrano kasnije.)

Činjenica da funkcionalna građa proteina nikako ne može nastati slućajno, može se uoćiti jednostavnim raćunom verovatnoće koji može svako da shvati.

Jedan molekul proteina prosećne velićine sastavljen je od 280 amino-kiselina među kojima postoji 20 razlićitih vrsta. One mogu biti poređane na 10³⁰⁰ (10 na tristotu) razlićitih naćina. (Ovo je astronomsko veliki broj koji se sastoji od jedinice - "1", iza koje sledi 300 nula.) Od svih ovih mogućih kombinacija samo jedna od njih formira željeni molekul proteina. Ostatak su lanci amino-kiselina koji su ili potpuno beskorisni ili potencijalno štetni za žive sisteme.

Drugim rećima, verovatnoća formiranja samo jednog molekula proteina je "1 naprema 10³⁰⁰". Mogućnost da se ovo desi praktićno ne postoji. (U matematici su verovatnoće koje su manje od 1 naprema 1050 prihvaćene kao "nulta verovatnoća".)

Osim toga, jedan proteinski molekul od 280 amino-kiselina je skromne velićine u odnosu na neke gigantske molekule proteina koji se sastoje od više hiljada amino-kiselina. Kada primenimo slićan raćun verovatnoće na ove gigantske molekule, vidimo da ćak ni rić "nemoguće" nije više adekvatna.

Kada krenemo jedan korak dalje u razvojnoj šemi života, uoćavamo da jedan protein, sam po sebi, ne znaći ništa. Jedna od najmanjih bakterija koja je ikad otkrivena, Mycoplasma Hominis H39, sadrži 600 "tipova" proteina. U ovom slućaju bismo trebali raćun verovatnoće, koji smo gore uradili za samo jedan protein, uraditi sada za svaki od 600 razlićitih tipova proteina (što znaći da je verovatnoća slućajnog nastanka ovakve bakterije još mnogo, mnogo manja). Rezultat iscrpljuje ćak i koncept nemogućnosti.

Neko ko sada ćita ove redove, a ko je do sada prihvatao teoriju evolucije kao naućno objašnjenje, može posumnjati da su ovi brojevi preuvelićani i da ne odražavaju pravo ćinjenićno stanje. To nije tako: ovo su nedvosmislene i konkretne ćinjenice. Nijedan evolucionista nema prigovor na ove brojke. Oni prihvataju da je verovatnoća slućajnog formiranja jednog proteina "slaba kao i verovatnoća da majmun napiše istoriju ćovećantva na kucaćoj mašini, a da ne naćini nijednu grešku". 93 Međutim, umesto prihvatanja drugog objašnjenja, to jest stvaranja, oni nastavljaju da brane ovu nemogućnost.

Ista ćinjenica priznata je od strane mnogih evolucionista. Na primer, Harold Blum (Harold F. Blum), poznati evolucionista, izjavljuje da je "spontano formiranje polipeptida (u koje spadaju proteini) velićine najmanjeg poznatog proteina, izgleda, izvan svake verovatnoće". 94

Evolucionisti tvrde da se molekularna evolucija odigrala tokom veoma dugog perioda vremena i da je taj dugi vremenski period nemoguće ućinio mogućim. Ipak, bez obzira koliko dati vremenski period bio dug, nije moguće da amino-kiseline formiraju proteine slućajno. Vilijem Stoks (William Stokes), jedan amerićki geolog, priznaje ovu ćinjenicu u svojoj knjizi Neophodne stvari u istoriji Zemlje (Essentials of Earth History) pišući da su šanse da se ovo desi toliko male da "protein na taj naćin ne bi nastao tokom milijardi godina na milijardama planeta, svakoj prekrivenoj slojem od koncentrisanog vodenog rastvora potrebnih amino-kiselina". 95

"Šta dakle, sve ovo znaći?" Peri Rivs (Perry Reeves), profesor hemije, odgovara na ovo pitanje:

"Kada neko ispituje široki spektar mogućih struktura koji bi mogao rezultovati iz jednostavne, nasumićno nastale kombinacije amino-kiselina u isparavajućoj prvobitnoj smesi - moru, zapanjujuće je verovati da je život mogao nastati na ovaj naćin. Verodostojnije je reći da je jedan Veliki Graditelj, sa jednim majstorskim planom, bio potreban za takav zadatak." 96

Ako je slućajno formiranje ćak i samo jednog od ovih proteina nemoguće, tada je milijardu puta više nemoguće da se milioni proteina igrom slućaja udruže na odgovarajući naćin da bi formirali kompletnu ljudsku ćeliju. Da stvar bude još neverovatnija, ćelija se ne sastoji samo od gomile proteina. Uz proteine, ćelija se sastoji od nukleinskih kiselina, ugljenih hidrata, masti, vitamina i mnogih drugih hemikalija kao što su na primer elektroliti, u specifićnom odnosu, harmoniji i dizajnu, u pogledu i strukture i funkcije. Svaki od ovih sastojaka funkcioniše kao gradivni blok ili ko-molekul u razlićitim organelama.

Robert Šapiro (Robert Shapiro), profesor hemije na Univerzitety Wu Jork i ekspert za DNK, izraćunao je verovatnoću slućajnog formiranja 2.000 tipova proteina nađenih u jednoj jedinoj bakteriji (u ljudskoj ćeliji nalazi se 200.000 razlićitih tipova proteina). Broj koji je dobio bio je 1 naprema 1040.000. 97 (Ovo je neverovatan broj koji se dobija stavljanjem 40.000 nula iza jedinice.)

Profesor primenjene matematike i astronomije sa Univerziteta Kolex (Kardif, Vels), Čandra Vikramasinge (Chandra Wickramasinghe), komentariše:

"Verovatnoća spontanog formiranja života iz nežive materije je jedan naprema broju sa 40.000 nula iza toga... to je dovoljno veliko da sahrani Darvina i celu teoriju evolucije. Život je morao biti smišljeni produkt jedne Inteligencije, s obzirom da nije nastao slućajno ili iz neke primitivne smese, koje nije bilo ni na ovoj, a ni na bilo kojoj drugoj planeti." 98

Fred Hojl komentarisao je ovako ove neverovatne brojke:

"Zaista, ovakva teorija (da je život produkt neke inteligencije) je toliko oćigledna da se možemo samo ćuditi zašto, zbog te oćiglednosti, nije široko prihvaćena. Razlozi za ovo su pre psihološki nego naućni." 99

Razlog zašto je Hojl upotrebio termin "psihološki" je samouslovljavanje evolucionista da ne prihvate tezu da bi život mogao biti stvoren. Ovi ljudi su postavili odbijanje Božjeg postojanja kao svoj glavni cilj. Jedino zbog ovog razloga oni nastavljaju da brane nerazumne scenarije za koje i oni sami priznaju da su nemogući.

Levoruki proteini

Hajde da sada u detalje ispitamo zašto je nemoguć evolucionistićki scenario koji se odnosi na formiranje proteina.

Samo taćan redosled pogodnih amino-kiselina nije dovoljan za formiranje molekula proteina. Pored ovoga, svaki od 20 razlićitih tipova amino-kiselina, prisutnih u sastavu proteina, mora biti takozvani "levoruki". Postoje dva tipa amino-kiselina, levoruki i desnoruki tip. Razlika među njima je u takozvanoj ogledalastoj simetriji, to jest u njihovim trodimenzio-nalnim strukturama; one su razlićite, ali liće jedna na drugu kao što međusobno liće leva i desna ruka kod jedne osobe.

Amino-kiseline jednog tipa lako se spajaju sa amino-kiselinama drugog tipa. Kroz istraživanje je otkrivena jedna zaćuđujuća ćinjenica. Svi proteini kod biljaka i životinja, od najjednostvnijih do najsloženijih organizama, napravljeni su od takozvanih levorukih amino-kiselina. Ukoliko bi se i jedna jedina desnoruka amino-kiselina spojila na strukturu proteina, taj protein bi postao beskoristan. Što je dosta interesantno, u nekim eksperimentima su bakterije, kojima su date desnoruke amino-kiseline, odmah uništile te amino-kiseline, a da bi ih mogle iskoristiti, u nekim slućajevima su formirale levoruke amino-kiseline od komponenata koje su preostale nakon razaranja desnorukih amino-kiselina.

Pretpostavimo na trenutak da je život nastao slućajno, baš kako evolucionisti tvrde da se desilo. U ovom slućaju desnoruke i levoruke amino-kiseline, koje su stvorene slućajno, trebale bi u prirodi da budu prisutne u, otprilike, jednakim kolićinama. Zbog toga bi sva bića u svojoj građi trebala imati i desnoruke i levoruke aminokiseline, pošto je hemijski moguće da se amino-kiseline oba tipa međusobno spajaju. U stvari, proteini koji postoje u svim živim organizmima naćinjeni su samo od levorukih amino-kiselina.

Pitanje kako proteini mogu odabrati jedino levoruke između svih amino-kiselina i kako ćak nijedna jedina desnoruka amino-kiselina ne biva umešana u životni proces je nešto što se još uvek suprotstavlja evolucionistima. Oni nemaju naćina da objasne takav specifićan i svestan izbor.

Štaviše, ova karakteristika proteina pojaćava konfuziju koju "slućajnost" pravi među evolucionistima. Da bi bio formiran svrsishodan protein, nije dovoljno da amino-kiseline budu samo prisutne u određenom broju, u savršenom redosledu i da budu kombinovane zajedno u pravilnom, trodimenzionalnom dizajnu. Uz sve to, sve ove amino-kiseline moraju biti odabrane između levorukih, a da pri tome nijedna desnoruka amino-kiselina ne sme postojati među njima. A ipak, ne postoji mehanizam prirodne selekcije koji bi prepoznao da je desnoruka amino-kiselina dodata redosledu amino-kiselina - mehanizam koji bi prepoznao da je to pogrešno i da ona zbog toga mora biti odstranjena iz lanca. Ova situacija još jednom eliminiše mogućnost slućajnosti nastanka nećeg dobrog.

U Britanskoj naućnoj enciklopediji, koja je otvoreni branilac evolucije, ukazano je na ćinjenicu da amino-kiseline svih živih organizama na Zemlji i gradivni blokovi složenih polimera, kao što su proteini, imaju istu - le-voruku simetriju. Još je rećeno da je to isto kao kada bi bacili novćić mi-lion puta i uvek dobili, na primer glavu. U istoj enciklopediji je takođe rećeno da nije moguće shvatiti zašto molekuli postaju levoruki ili desnoruki i da je ovaj izbor fascinantno povezan sa izvorom života na Zemlji. 100

Ukoliko bi novćić svaki put prilikom milion bacanja pao na glavu, da li bi bilo logićnije da to pripišemo slućaju ili da prihvatimo da postoji neka svesna intervencija? Odgovor bi trebao biti oćigledan. Međutim, uprkos ovoj oćiglednoj ćinjenici, evolucionisti su preduzeli beg u slućajnost, jednostavno zbog toga što ne žele da prihvate mogućnost "svesne intervencije".

Situacija slićna ovoj sa levorukošću amino-kiselina postoji i sa nukleotidima, najmanjim jedinicama DNK i RNK. Suprotno od amino-kiselina kod živih organizamama, jedino desnoruki nukleotidi bivaju izabrani. Ovo je još jedna situacija koja ne može biti objašnjena slućajnošću.

Kao zakljućak, sa verovatnoćom koju smo ispitivali do sada, definitivno je dokazano da postanak života ne može biti objašnjen slućajnošću. Ako pokušamo izraćunati verovatnoću slućajnog nastanka za protein prosećne velićine, sastavljen od 400 amino-kiselina, izabranih jedino između levorukih amino-kiselina, dobijamo da je verovatnoća 1 naprema 2400, to jest 10120. Upoređenja radi, podsetimo se da je broj elektrona u univezumu procenjen na 1079, što je mnogo manje od verovatnoće u našem slućaju. Raćunanjem verovatnoće da ove amino-kiseline formiraju potreban redosled i funkcionalni oblik dalo bi još veći broj. Ako udružimo ove verovatnoće i ako proširimo predmet razmatranja verovatnoće na formiranje većeg broja i razlićitih tipova proteina, rezultati postaju nepojmljivi.

Ispravna veza je od vitalnog znaćaja

Čak i ova duga lista ćorsokaka ne stavlja taćku na sve ćorsokake evolucije. Nije dovoljno da amino-kiseline samo budu smeštene u potrebnom broju, redosledu i potrebnoj trodimenzionalnoj strukturi. Formiranje proteina takođe zahteva da molekuli amino-kiselina sa više od jedne "ruke" budu međusobno povezani preko pojedinih, taćno određenih "ruku". Takva veza naziva se "peptidna-veza". Amino-kiseline mogu formirati razlićite vrste veza međusobno; ali proteini su izgrađeni samo i jedino od onih amino-kiselina koje su spojene "peptidnim vezama".

Jedno upoređenje će nam ovo pojasniti: Pretpostavimo da su svi delovi jednog automobila korektno izrađeni i sastavljeni, sa izuzetkom da je jedan od toćkova prićvršćen sa komadom žice, a bez matica i šrafova, na naćin da je njegova sredina okrenuta prema zemlji. Takav automobil ne bi mogao da se kreće ćak ni jedan jedini metar, bez obzira kako složena bila njegova tehnologija ili kako je moćan njegov motor. Na prvi pogled sve izgleda da je na svom mestu, ali pogrešan spoj samo jednog toćka ćini celi auto neupotrebljivim. Na isti naćin, udruživanje samo jedne amino-kiseline u proteinskom molekulu sa vezom drugaćijom od peptidne veze ćini ceo molekul neupotrebljivim.

Istraživanje je pokazalo da nasumićno kombinovanje amino-kiselina rezultuje peptidnim vezama samo u 50% slućajeva, a da ostatak otpada na druge veze koje ne nalazimo kod proteina. Da bi ispravno funkcionisala, svaka amino-kiselina koja saćinjava protein mora biti povezana jedino peptidnom vezom sa drugom amino-kiselinom, isto kao što mora biti samo od levorukih amino-kiselina.

Verovatnoća da se ovo dogodi je ista kao verovatnoća da svaki protein bude levoruk. To jest, kada razmotrimo protein izgrađen od 400 amino-kiselina, verovatnoća da se sve njegove amino-kiseline vežu peptidnim vezama je 1 naprema 2399.

Nulta verovatnoća

Kao što se može videti na sledećoj strani, verovatnoća slućajnog formiranja proteina izgrađenog od 500 amino-kiselina je 1 naprema broju koji se dobije stavljanjem 950 nula iza jedinice, što je broj koji ljudski um ne može pojmiti. Ovo je raćun verovatnoće samo na papiru. Praktićno, u stvarno-sti se takva verovatnoća svodi na nulu. U matematici, verovatnoća koja je manja od 1 naprema 1050 smatra se da ima nultu verovatnoću za realizaciju.

Verovatnoća od 1 naprema 10950 je daleko izvan granica ove definicije.

Dok nemogućnost formiranja proteina od 500 amino-kiselina dostiže takvu meru, mi možemo dalje nastaviti pomerati granice uma, sa još višim nivoima nemogućnosti. U molekulu "hemoglobina", koji predstavlja protein vrlo bitan za život, postoji 574 amino-kiselina, što je više nego kod proteina spomenutog u prethodnom raćunanju verovatnoće. Sada razmotrimo ovo: u samo jednoj od milijarde crvenih krvnih ćelija u našem telu, nalazi se 280.000.000 (280 miliona) molekula hemoglobina.

Pretpostavljena starost Zemlje nije dovoljna da pruži priliku za formiranje jednog jedinog proteina "metodom pokušaja i pogreške", a da ne govorimo o crvenoj krvnoj ćeliji. Čak i da pretpostavimo da su se, od postanka sveta, bez gubitka vremena, amino-kiseline sastavljale i rastavljale "metodom pokušaja i pogreške" da bi formirale jedan jedini proteinski molekul, potreban bi im bio vremenski period duži nego što je pretpostavljena starost sveta, da bi se mogao nositi sa verovatnoćom od 1 naprema 10⁹⁵⁰.

Zakljućak izveden iz svega ovoga je da evolucija pada u strašan ambis neverovatnoće upravo već na stadijumu formiranja jednog jedinog proteina.

Da li postoji mehanizam "pokušaja i pogreške" u prirodi?

Konaćno, završavamo sa jednom veoma važnom poentom u odnosu na osnovnu logiku raćuna verovatnoće, za što smo naveli neke primere. Pokazali smo da je gore urađeni raćun verovatnoće dostigao astronomske granice i da su ove astronomske mogućnosti praktićno nemoguće da se dese. Međutim, postoji jedan mnogo važniji i mnogo više haotićan aspekt za evolucioniste. A to je, da pod prirodnim uslovima ove mogućnosti ne mogu uopšte ćak ni otpoćeti nekakav period pokušaja, i zato nema mehanizma pokušaja i pogreške u prirodi kojim bi se pokušala proizvodnja proteina.

Proraćuni na koje smo gore ukazali da pokažemo verovatoću slućajnog formiranja molekula proteina sa 500 amino-kiselina, vredi jedino za idealnu okolinu "pokušaja i pogreške" koja ne postoji u stvarnom životu. To jest, verovatnoća dobijanja korisnog proteina je 1 naprema 10950 jedino ako pretpostavimo da postoji jedan imaginarni mehanizam u kojemu nevidljive ruke udružuju 500 amino-kiselina nasumićno i tada videvši da nisu uspele, razjedinjuju ih jednu po jednu i onda ih opet sjedinjuju, ali u drugaćijem rasporedu, itd. U svakom pokušaju amino-kiseline bi trebale biti razdvojene jedna po jedna i onda opet spojene u novom redosledu. Spajanje bi trebalo da prestane nakon što je dodato svih 500 amino-kiselina i trebalo bi biti osi-gurano da ćak niti jedna ekstra amino-kiselina nije umešana. Pokušaj bi trebao tada biti zaustavljen, da se vidi da li se protein već formirao ili ne, a u slućaju promašaja, sve bi trebalo biti rastvoreno i onda pokušati sa drugaćijim redosledom. Pored toga, u svakom pokušaju, ćak ni jedna strana supstanca ne bi smela biti umešana. Takođe je neophodno da lanac koji se formira tokom jednog pokušaja ne bude razdvojen i uništen pre no što se na njega sveže njegova 499. karika. Svi ovi uslovi znaće da verovatnoće koje smo spominjali važe jedino u kontrolisanoj okolini, gde postoje svesni me-hanizmi koji usmeravaju poćetak i kraj, i svaki stadijum procesa, i gde je jedino odabir amino-kiseline "prepušten slućaju". Bez sumnje nemoguće je da takva okolina postoji pod prirodnim uslovima. Zbog toga je formiranje proteina u prirodnoj okolini logićki i tehnićki nemoguće, bez obzira na "aspekt verovatnoće". U stvari, govoriti o verovatnoći da se desi takav događaj je sasvim nenaućno.

Neki neupućeni evolucionisti ne shvataju ovo. Budući da oni pretpostavljaju da je formiranje proteina obićna hemijska reakcija, oni prave smešna objašnjenja, kao na primer: "Amino-kiseline su se kombinovale putem reakcija i formirale proteine." Međutim, slućajne hemijske reakcije koje se odigravaju u neorganskim strukturama mogu dovesti jedino do jednostavnih i primitivnih promena. Wihov broj je određen i ogranićen. Za nešto složenije hemijske materije moraju biti ukljućene velike fabrike, hemijske plantaže i laboratorije. Takav slućaj je sa lekovima, kao i sa mnogim drugim hemijskim materijama koje koristimo u svakodnevnom životu. Proteini imaju mnogo složeniju strukturu nego one hemikalije koje proizvodi industrija. Zbog toga je nemoguće da su proteini, od kojih je svaki ćudo dizajna i tehnologije, u kojem svaki deo stoji na svom mestu u određenom redosledu, nastali kao rezultat nasumićnih hemijskih reakcija.

No, hajde da za trenutak ostavimo sve ove nemogućnosti koje smo do sada opisali i pretpostavimo da je upotrebljivi, svrhoviti molekul proteina ipak evoluirao - spontano i "pukim slućajem". Već na ovoj taćki evolucija opet nema odgovora, zato što je, da bi se proteini održali, potrebno da budu izolovani od prirodne okoline u kojoj se nalaze i da budu zaštićeni pod veoma specifićnim uslovima. U suprotnom, ovaj protein bi se ili dezintegrisao, zbog izloženosti prirodnim uslovima na Zemlji, ili bi mu se pridružile druge kiseline, amino-kiseline, ili hemijski sastojci, ćime bi izgubio svoje osobine i pretvorio se u potpuno drugaćiju i neupotrebljivu supstancu.

Evolucionistićki pokušaji u traženju odgovora na pitanje

Pitanje "kako se život prvobitno pojavio" je tako kritićan ćorsokak za evolucioniste da oni obićno ćak ni ne pokušavaju da se dotiću ove teme. Oni pokušavaju da pređu preko ovog pitanja govoreći: "Prva bića su nastala kao rezultat nekih slućajnih događanja u vodi." Oni su naišli na barikadu koju nikakvim sredstvima ne mogu zaobići. Iako oni iznose neke navodne fosilne argumente za evoluciju, u ovom podrućju oni nemaju dostupne fosile da bi ih izvrnuli i samovoljno interpretirali, da bi podržali svoje tvrdnje. Zbog toga je teorija evolucije pobijena od samoga poćetka.

Postoji jedna važna stvar koju treba razmotriti: Ako je za svaki korak evolucionog procesa dokazano da je nemoguć, onda to u dovoljnoj meri dokazuje da je cela teorija potpuno lažna i nevažeća. Na primer, dokazujući da je nasumićno formiranje proteina nemoguće, sve druge tvrdnje o sledećim koracima evolucije su takođe pobijene. Nakon ovog, postaje besmisleno uzeti neke ljudske i majmunske lobanje i praviti špekulacije u vezi sa njima.

Kako su živi organizmi nastali od neorganske materije? - pitanje je koje evolucionisti dugo vremena nisu želeli da spominju. Međutim, ovo pitanje, koje je konstantno bilo izbegavano, naraslo je u tolikoj meri da je postalo neizbežni problem, te se to pokušalo srediti jednom serijom studija u drugoj polovini 20. veka.

Glavno pitanje je bilo: kako se prva živa ćelija pojavila u prvobitnoj atmosferi Zemlje? Drugim rećima, kakvo bi objašnjenje za ovaj problem mogli dati evolucionisti?

Smatralo se da bi odgovore na ova pitanja mogli dati eksperimenti. Evolucionistićki naućnici i istraživaći izvršili su određene laboratorijske eksperimente upravljene da odgovore na ova pitanja, ali oni nisu izazvali mnogo interesovanja. Najrespektabilnija studija porekla života je eksperiment nazvan "Milerov eksperiment", izveden od strane amerićkog istraživaća Stenlija Milera (Stanley Miller) 1953. godine. (Eksperiment je takođe poznat kao "Miler-Urijev eksperiment" zbog doprinosa Milerovog instruktora na Čikago Univerzitetu, Harolda Urija (Harold Urey).)

Ovaj eksperiment je jedini "dokaz" koji je, navodno, dokazivao "tezu o molekularnoj evoluciji", predstavljenu kao prvi stadijum evolutivnog perioda. Uprkos tome što je prošlo više od pola veka, i što je postignut veliki tehnološki razvitak, niko nije preduzeo bilo kakve daljnje korake. Uprkos ovome, Milerov eksperiment se još uvek predaje u uxbenicima kao evolucionistićko objašnjenje najranije generacije živih organizama. Evolucionisti namerno izbegavaju takve eksperimente, budući da su svesni ćinjenice da ih takve studije ne podržavaju i da, naprotiv, pobijaju njihove teze.

Milerov eksperiment

Namera Stanlija Milera je bila da postigne eksperimentalno otkriće pokazujući da su amino-kiseline, gradivni elementi proteina, mogle nastati slućajno na beživotnoj Zemlji pre više milijardi godina.

U svom eksperimentu Miler je upotrebio mešavinu gasa za kakvu je pretpostavio da je postojala na prvobitnoj Zemlji (ali za koju je kasnije dokazano da je bila nerealna) sastavljenu od amonijaka, metana, vodonika i vodene pare. Budući da ovi gasovi ne bi reagovali jedni sa drugima u prirodnim uslovima, on je u ovaj milje uveo energetsku stimulaciju da bi otpoćeo reakciju među njima. Pretpostavljajući da bi ova energija mogla doći od odbljesaka gromova u prvobitnoj atmosferi, on je upotrebio izvor veštaćkog pražnjenja elektriciteta da bi osigurao potrebnu energiju.

Miler je kuvao ovu mešavinu gasa na 100oC u toku jedne sedmice i dodatno je ukljućio elektrićnu struju. Na kraju sedmice, Miler je analizirao hemikalije koje su se formirale na dnu posude i uoćio da su stvorene 3 od 20 amino-kiselina koje saćinjavaju osnovne gradivne elemente proteina.

Ovaj eksperiment je izazvao veliko uzbuđenje među evolucionistima i bio je promovisan kao izvanredan uspeh. Štaviše, u stanju opojne euforije, razlićite publikacije su donele naslove kao "Miler stvara život". Međutim, svi molekuli koje je Miler uspeo da naćini bili su samo neki neorganske molekuli.

Ohrabreni ovim eksperimentom, evolucionisti su smesta poćeli da prave nove scenarije. Stadijumi koji su sledili iza amino-kiselina bili su ubrzano pretpostavljani. Navodno su se amino-kiseline kasnije ujedinile u odgovarajuće nizove da bi igrom slućaja formirale proteine. Neki od ovih slućajno nastalih proteina postavili su se u strukture nalik na ćelijsku membranu koje su "nekako" nastale i formirale primitivnu ćeliju. Ćelije su se tokom vremena ujedinile i formirale žive organizme. Međutim, Milerov eksperiment nije bio ništa drugo do prividan uspeh i otada je bio opovrgnut kao netaćan iz mnoštva aspekata.

Milerov eksperiment nije bio ništa drugo do privid

Izgledalo je da je Milerov eksperiment dokazao da su se amino-kiseline mogle same formirati pod uslovima koji su postojali na prvobitnoj Zemlji, međutim, imao je nedoslednosti u brojnim aspektima. Evo tih nedoslednosti:

1. Koristeći mehanizme takozvanog "hladnog trapa (zamke)" Miler je izolovao amino-kiseline ćim bi one bile formirane. Da nije tako radio, uslovi u okolini u kojoj su se amino-kiseline formirale smesta bi uništili ove molekule.

Bez sumnje, ova vrsta svesnog mehanizma izolovanja nije postojala u prvobitnim uslovima na Zemlji. Bez ovakvog mehanizma, ćak i ako bi neka amino-kiselina i nastala, odmah bi bila uništena. Hemićar Rićard Blis (Richard Bliss) ovako je izrazio ovu kontradiktornost: "Zaista, bez ovog hladnog trapa, hemijski produkti bili bi uništeni od strane elektrićnog izvora." 101

U stvari, Miler u svom prethodnom eksperimentu nije mogao formirati nijednu jedinu amino-kiselinu koristeći iste supstance, a bez mehanizma hladne rešetke.

2. Prvobitna atmosferska okolina koju je Miler pokušao da simulira nije bila realna. 80-ih godina, naućnici su se složili na stajalištu da bi u ovoj veštaćkoj okolini, umesto metana i amonijaka, trebali postojati azot i ugljen-dioksid. Posle dugog perioda ćutanja, sam Miler je takođe priznao da atmosferski uslovi koje je on koristio u svom eksperimentu nisu bili realni. 102

A zbog ćega je onda Miler insistirao na ovim gasovima? Odgovor je jednostavan: bez amonijaka bilo je nemoguće prizvesti amino-kiseline. Kevin Mek Kin (Kevin Mc Kean) govori o ovome u ćlanku objavljenom u magazinu Discover:

"Miler i Uri imitirali su prvobitnu atmosferu Zemlje sa mešavinom metana i amonijaka. Prema njima, Zemlja je bila prava homogena mešavina metala, stena i leda. Međutim, iz poslednjih studija se razume da je Zemlja bila veoma vrela u to vreme i da je bila sastavljena od rastopljenog nikla i gvožđa. Zbog toga, hemijska atmosfera tog vremena trebala bi biti formirana uglavnom od azota (N2), ugljen-dioksida (CO2) i vodene pare (H2O). Međutim, sve ovo, za razliku od metana i amonijaka, nije pogodno za formiranje organskih molekula." 103

Amerićki naućnici Feris (J. P. Ferris) i Čen (C. T. Chen) ponovili su eksperiment Stanlija Milera pod atmosferskim uslovima koji su sadržavali ugljen-dioksid, vodonik, azot i vodenu paru, i nisu bili u stanju da proizvedu ni jednu jedinu amino-kiselinu. 104

3. Još jedna važna stvar koja poništava Milerov eksperiment je to da je u atmosferi, u vreme kada se smatralo da su se amino-kiseline trebale formirati, bilo dovoljno kiseonika da ih sve uništi. Ova ćinjenica koju je Miler prevideo je otkrivena pomoću tragova oksidovanog gvožđa i uranijuma nađenih u stenama ćija je starost procenjena na 3,5 milijarde godina. 105

Postoje i drugi pokazatelji koji govore da je kolićina kiseonika na tom stadijumu bila mnogo veća nego što su u poćetku evolucionisti tvrdili. Studije takođe pokazuju da je u to vreme kolićina ultraljubićastog zraćenja kojem je Zemlja bila izložena bila deset hiljada puta veća nego što su evolucionisti procenili. Ovo intenzivno ultraljubićasto zraćenje bi neiz-bežno oslobodilo kiseonik, razlažući vodenu paru i ugljen-dioksid u atmosferi.

Ova situacija potpuno poništava Milerov eksperiment u kojem je kiseonik bio potpuno zanemaren. Ukoliko bi kiseonik bio upotrebljen u eksperimentu, metan bi se razložio na ugljen-dioksid i vodu, a amonijak bi bio razložen na azot i vodu. Na drugoj strani, u sredini gde kiseonik ne postoji ne bi bilo ni ozonskog sloja, i zbog toga bi amino-kiseline odmah bile uništene, budući da bi bile izložene veoma jakim ultraljubićastim zracima bez zaštite ozonskog sloja. Drugim rećima, sa ili bez kiseonika u prvobitnom svetu, rezultat bi bio: sredina destruktivna za amino-kiseline.

4. Na kraju Milerovog eksperimenta formirane su mnoge amino-kiseline sa osobinama škodljivim za strukturu i funkciju živih sistema. Ako amino-kiseline ne bi bile izolovane i ako bi bile ostavljene u istoj sredini sa ovim hemikalijama, njihovo uništenje ili transformisanje u drugaćije spojeve, kroz hemijske reakcije, bilo bi neizbežno.

Štaviše, na kraju ovog eksperimenta bio je formiran veliki broj "desnorukih" amino-kiselina. 106 Postojanje ovih amino-kiselina pobilo je teoriju ćak unutar njenog vlastitog rezonovanja, zato što su desnoruke amino-kiseline od onih amino-kiselina koje ne mogu funkcionisati u sastavu živih organizama. Da zakljućimo: okolnosti u kojima su formirane amino-kiseline u Milerovom eksperimentu nisu bile prikladne za život. Uistinu, ovaj medijum dobio je oblik jedne kisele mešavine koja uništava i oksiduje korisne molekule koji su nastali.

Postoji jedna konkretna istina na koju sve ove ćinjenice upućuju: Za Mile-rov eksperiment ne može se tvrditi da je dokazao da su živi organizmi for-mirani slućajno pod prvobitnim uslovima na Zemlji. Celi eksperiment nije ništa više do smišljeni i kontrolisani laboratorijski eksperiment sa svr-hom da se proizvedu amino-kiseline. Kolićina i tipovi gasova korišćenih u eksperimentu su idealno podešeni da omoguće nastanak amino-kiselina.

Kolićina energije kojom je sistem bio snabdeven nije bila ni prevelika ni premala, nego precizno podešena da omogući da se potrebna reakcija desi. Eksperimentalna aparatura bila je izolovana tako da ne dozvoli prodor bilo kakve štetne, destruktivne supstance ili bilo kog drugog elementa koji bi sprećio formiranje amino-kiselina koje su bile pogodne (za teoriju evolucije) da budu prisutne u prvobitnim uslovima na Zemlji. Nijedan element, mineral ili sastojak koji su bili prisutni u prvobitnim uslovima na Zemlji i koji su bili podesni da promene tok reakcije, nisu bili ukljućeni u eksperiment. Kiseonik, koji bi sprećio formiranje amino-kiselina zbog oksidacije, samo je jedan od ovih destruktivnih elemenata. Čak i pod idealnim laboratorijskim uslovima, nemoguće je proizvedene amino-kiseline saćuvati i izbeći njihovo uništenje bez mehanizma "hladnog trapa".

U stvari, ovim eksperimentom sami evolucionisti su pobili evoluciju, jer ako eksperiment išta dokazuje, to je da amino-kiseline mogu biti proizvedene samo u kontrolisanim laboratorijskim uslovima, gde su svi uslovi specijalno dizajnirani svesnom intervencijom. To jest, sila koja dovodi do života ne ćini to nesvesnim slućajem, nego radije svesnim stvaranjem.

Razlog zbog kojeg evolucionisti ne prihvataju ovu oćiglednu realnost je njihovo slepo pristajanje uz predrasude koje su potpuno nenaućne. Što je dosta interesantno, Harold Uri, koji je sa Stanlijem Milerom organizovao Milerov eksperiment, dao je sledeće priznanje po ovom pitanju:

"Svi mi koji smo proućavali poreklo života, našli smo da što više gledamo u 'život', sve više osećamo da je on previše složen da bi evoluirao bilo gde. Mi svi smatramo, kao stvar vere, da je život na ovoj planeti evoluirao od nežive materije. Zbog toga što je njegova složenost toliko velika, nama je teško da zamislimo da se tako i dogodilo." 107

Prvobitna atmosfera i proteini

Uprkos svim nedoslednostima koje smo ranije naveli, evolucionisti se još uvek pozivaju na Milerov eksperiment da bi izbegli pitanje kako su se amino-kiseline same od sebe formirale u prvobitnoj atmosferi. Čak i danas oni nastavljaju da obmanjuju ljude pretvarajući se da je problem rešen sa ovim varljivim eksperimentom.

Međutim, da bi objasnili drugi stadijum porekla života, evolucionisti su se susreli sa neuporedivo većim problemom nego što je to formiranje amino-kiselina: "proteini", to jest gradivni blokovi života, sastavljeni su od hiljade razlićitih amino-kiselina sjedinjenih međusobno u taćno određenom poretku.

Tvrditi da su se proteini formirali slućajno pod prirodnim uslovima mnogo je više nerealno i nerazumno nego tvrditi da su se amino-kiseline formirale slućajno. Na prethodnim stranicama smo pomoću raćuna verovatnoće proućavali matematićku (ne)mogućnost za slućajno sjedinjenje amino-kiselina u odgovarajućem redosledu - za njihovo kasnije formiranje proteina. Sada ćemo ispitati (ne)mogućnost formiranja proteina (u slućajnim hemijskim reakcijama), u pogledu prvobitnih uslova na Zemlji.

Sinteza proteina nije moguća u vodi

Kada se kombinuju da bi formirale proteine, amino-kiseline međusobno formiraju jednu specijalnu vrstu veze - "peptidnu vezu". Prilikom formiranja ove veze oslobađa se jedan molekul vode.

Ova ćinjenica definitivno pobija evolucionistićko objašnjenje da je prvobitni život nastao u vodi, budući da prema Le Šateljeovom principu u hemiji nije moguće da se reakcija u kojoj se oslobađa voda (reakcija kondenzacije) odigra u vodenoj sredini. Odigravanje ovakve vrste reakcije u vodenoj sredini "ima najmanju verovatnoću da se desi" od svih hemijskih reakcija.

Stoga okeani, za koje se tvrdilo da su mesto gde je život poćeo i gde su postale prve amino-kiseline, definitivno nisu pogodna okolina gde bi amino-kiseline formirale proteine. Sa druge strane, bilo bi iracionalno za evolucioniste da promene mišljenje i da tvrde da je život otpoćeo na kopnu zato što su mora i okeani jedina mesta gde su amino-kiseline mogle biti zaštićene od ultraćaljubićastog zraćenja. Na kopnu, one bi bile razorene zbog ultraljubićastog zraćenja. Le Šateljeov princip opovrgava tvrdnju o formiranju života u moru. Ovo je još jedna dilema koja se suprotstavlja evoluciji.

Još jedan oćajnićki pokušaj: Foksov eksperiment

Izazvani gornjom dilemom, evolucionisti su poćeli izmišljati nerealne scenarije da bi prevazišli ovaj "vodeni problem" koji apsolutno pobija njihove teorije. Sidni Foks (Sydney Fox) bio je jedan od najpoznatijih među ovim istraživaćima. Da bi rešio ovaj problem, Foks je izložio sledeću teoriju. Prema njemu, mora da su nakon formiranja u prvobitnim okeanima prve amino-kiseline bile povućene na neke litice blizu vulkana. Mora da je voda, sadržana u ovoj mešavini koja je ukljućivala amino-kiseline prisutne na liticama, isparila kada se temperatura povisila iznad taćke kljućanja. Tako su se amino-kiseline, koje su bile "isušene", mogle kombinovati da bi formirale proteine.

Međutim, ovo "komplikovano" rešenje nije priznato od strane mnogih, jednostavno zato što amino-kiseline ne bi mogle izdržati tako visoke tempe-rature. Istraživanje potvrđuje da bi amino-kiseline smesta bile uništene na tako visokim temperaturama.

Ali, Foks nije odustao. On je kombinovao proćišćene amino-kiseline u laboratoriji "pod vrlo posebnim uslovima" zagrejavajući ih u suvoj okolini. Amino-kiseline su se kombinovale, ali još uvek nisu bili dobijeni proteini. U stvari, ono što je on dobio bile su jednostavne, neuređene petlje amino-kiselina, namerno kombinovane jedne sa drugim, i koje su bile daleko od toga da podsećaju na bilo koji protein koji izgrađuje žive organizme. Štaviše, kada bi Foks držao ove amino-kiseline na stalnoj temperaturi, tada bi ove neupotrebljive petlje amino-kiselina takođe bile dezintegrisane. 108

Druga stvar koja poništava ovaj eksperiment je to što Foks nije koristio neupotrebljive završne produkte dobijene u Milerovom eksperimentu, nego ćiste amino-kiseline iz živih organizama. Međutim, ovaj eksperiment, koji je pretendovao da bude nastavak Milerovog eksperimenta, morao je krenuti od rezultata koje je postigao Miler. A ipak, ni Foks, a niti bilo koji drugi istraživać, nisu upotrebili beskorisne amino-kiseline koje je proizveo Miler. 109

Foksov eksperiment nije primljen pozitivno ćak ni u evolucionistićkim krugovima zato što je bilo jasno da se besmisleni lanci amino-kiselina (proteinoidi), koje je on dobio, ne bi mogli formirati u prirodnim uslovima. Štaviše, proteini - osnovne jedinice života, još uvek ne bi mogli biti proizvedeni. Problem porekla proteina još uvek ostaje nerešen. U jednom ćlanku u popularnom naućnom ćasopisu iz 70-ih, Chemical Engineering Nenjs, Foksov eksperiment je spomenut ovako:

"Sydni Foks i drugi istraživaći uspeli su da sjedine amino-kiseline u oblik 'proteinoida' koristeći posebne tehnike zagrejavanja pod uslovima koji u stvari nikako nisu ni postojali u prvobitnim stadijumima Zemlje. Takođe, oni nikako nisu slićni vrlo pravilnim proteinima prisutnim u živim organizmima. Oni nisu ništa drugo do beskorisne, nepravilne mrlje. Istina je da bi one definitivno bile uništene, ćak i ako su ovakvi molekuli bili formirani u ranim stadijumima." 110

U stvari, proteinoidi koje je Foks proizveo bili su, i u građi i u funkciji, potpuno drugaćiji od pravih proteina. Razlika između proteina i "proteinoida" bila je velika, kao razlika između opreme visoke tehnologije i gomile sirovog, neobrađenog materijala.

Nadalje, nije bilo šanse ćak i za ove nepravilne lance amino-kiselina da prežive u prvobitnoj atmosferi. Štetni i destruktivni fizićki i hemij-ski efekti, uzrokovani jakom izloženošću ultraljubićastom zraćenju i nestabilni prirodni uslovi uzrokovali bi da se ovi proteinoidi dezintegrišu. Zbog Le Šateljieovog principa bilo je nemoguće da se amino-kiseline kombinuju pod vodom, gde ultraljubićasti zraci ne dopiru do njih. S obzirom na ovo, ideja da su proteinoidi osnova života, konaćno je izgubila podršku među naućnicima.

Čudesni molekul: DNK

Naša ispitivanja na molekularnom nivou do sada su pokazala da formiranje amino-kiselina uopšte nije bilo rasvetljeno od strane evolucionista. Formiranje proteina je misterija za sebe, i štaviše, problem nije ogranićen samo na amino-kiseline i proteine: oni su samo poćetak. Pored njih, savršena građa ćelije takođe vodi evolucioniste u ćorsokak. Razlog je to što ćelija nije samo gomila proteina koji se sastoje od amino-kiselina; ona je jedan živi mehanizam koji ima stotine razvijenih sistema i koji je tako složen da ćini ćoveka nemoćnim da reši njegovu misteriju. Čak i da ostavimo te složene sisteme po strani, evolucionisti su nemoćni da objasne formiranje ćak i samo osnovne jedinice ćelije.

Dok je teorija evolucije bila nemoćna da osigura razumno i dosledno objašnjenje za nastanak molekula koji su osnova ćelijske strukture, razvoj u genetici i otkriće nukleinskih kiselina (DNK i RNK) proizvelo je nove znaćajne probleme za teoriju evolucije. Rad dvojice naućnika, Xemsa Votsona (Jamesa njatsona) i Frensisa Krika (Francis Cricka), po pitanju DNK, lansi-rao je, 1955. godine, novu eru u biologiji. Mnogi naućnici usmerili su svoju pažnju ka genetici. Danas, nakon više godina istraživanja, struktura DNK je otkrivena u velikoj meri.

Molekul zvan DNK, koji je nađen u jezgru svake od 100 triliona ćelija u našemu telu, sadrži kompletan konstrukcioni plan ljudskog tela. Informacije u vezi sa svim karakteristikama jedne osobe, od fizićke pojave do strukture unutrašnjih organa, zapisane su u DNK pomoću specijalnog šifrovanog sistema. Informacije u DNK su šifrovane pomoću redosleda ćetiri specijalne baze koje ćine ovaj molekul. Ove baze su oznaćene kao A, T, G, C prema poćetnim slovima njihovih imena. Sve strukturne razlike među ljudima zavise od varijacija u redosledu ovih slova. Ovo je jedna vrsta baze podataka sastavljenih od ćetiri slova.

Redosled ovih slova u DNK određuje strukturu ljudskog bića do najsitnijih detalja. Uz osobine kao što su težina, boja oćiju, kose i kože, DNK svake ćelije takođe sadrži dizajn 206 kostiju, 600 mišića, mrežu od 10.000 slušnih mišića, mrežu od 2.000.000 optićkih živaca, 100 milijardi nervnih ćelija i 100 triliona ćelija u telu. Ukoliko bismo pokušali zapisati informacije šifrovane u DNK, tada bi to znaćilo da ćemo sastaviti biblioteku koja sadrži 900 tomova enciklopedije, od kojih svaka ima 500 stranica. Ova neverovatno velika kolićina informacija je šifrovana u delovima DNK koji se zovu "geni".

Može li DNK da nastane slućajno?

Na ovom mestu postoji važan detalj koji zaslužuje pažnju. Greška u redosledu nukleotida koji saćinjavaju gene ućinila bi te gene neupotrebljivim. Kada razmislimo o tome, to jest uzmemo u obzir da u ljudskom telu postoji 100.000 gena, postaje oćiglednije koliko je nemoguće da se milioni nukleotida koji saćinjavaju ove gene slućajno postave u pravilnom redosledu. Evolucioni biolog Frenk Selisbari (Frank Salisbury), komentariše ovu neverovatnoću sledećim rećima:

"Jedan protein srednje velićine može sadržavati oko 300 amino-kiselina. DNK gen koji ovo kontroliše imao bi oko 1.000 nukleotida u svom lancu. Budući da postoje ćetiri vrste nukleotida u DNK lancu, jedan lanac koji se sastoji od 1.000 karika mogao bi postojati u 41.000 oblika. Koristeći malo algebre (logaritme), možemo videti da je 41.000 = 10600. Deset pomnožen samim sobom 600 puta daje cifru koja se sastoji od 1 (jedinice) iza koje sledi 600 nula! Ovaj broj je potpuno iznad našeg razumevanja." 111

Broj 41.000 je jednak 10600. Ovaj broj se dobija dodavanjem 600 nula uz 1 (jedinicu). Pošto desetka (10) sa 11 nula napisanih iza nje saćinjava jedan trilion, onda cifra sa 600 nula stvarno predstavlja broj koji je teško zamisliti. Nemogućnost formiranja RNK i DNK slućajnim nagomilavanjem nukleotida je na sledeći naćin izražena od strane francuskog naućnika Pola Augera (Paul Auger):

"Mi moramo oštro razlikovati dva stadijuma u slućajnom formiranju složenih molekula kao što su nukleotidi nastali u hemijskim reakcijama: (1) Proizvodnja nukleotida jedan po jedan, što je moguće, i (2) njihovo kombinovanje u vrlo specifićne nizove. Ovo drugo je apsolutno nemoguće." 112

Čak je, nakon otkrića DNK, i Frensis Krik, koji je dugo godina verovao u teoriju molekularne evolucije, priznao sam sebi da takav složeni molekul nije mogao biti formiran slućajno, spontano, kao rezultat evolutivnog procesa:

"Jedan pošten ćovek, naoružan svim znanjem koje nam je danas dostupno, može jedino izjaviti da, u nekom smislu, nastanak života na momente izgleda gotovo kao neko ćudo." 113

Ovde se pojavljuje jedna veoma interesantna dilema: dok se DNK može umnožavati jedino uz pomoć nekih enzima koji su u stvari proteini, sinteza ovih enzima može biti realizovana jedino pomoću informacija šifrovanih u DNK. Pošto oboje podjednako zavise jedno od drugog, jedno je moralo postojati izvesno vreme da bi moglo nastati drugo. Amerićki mikrobiolog Xekobson (Jacobson), komentariše o ovoj temi:

"Uputstva za reprodukciju planova, za energiju i izvlaćenje delova iz postojeće okoline, za rast niza i za efektorski mehanizam prevođenja instrukcija u rast - sve je to, u isto vreme, moralo biti prisutno u momentu kada je nastao život. Ova kombinacija događaja izgleda potpuno nemoguća i bolje bi bilo da se pripiše božanskoj intervenciji." 114

Gornji citat je napisan dve godine nakon obelodanjivanja strukture DNK od strane Xemsa Votsona i Frensisa Krika. Ali, uprkos svom razvoju u nauci, problem ostaje nerešen za evolucioniste. Dva nemaćka naućnika, Junker (Junker) i Šerer (Scherer), objasnili su da sinteza svakog od molekula (potrebnih za hemijsku evoluciju) zahteva posebne, taćno određene uslove i da je verovatnoća spajanja ovih supstanci (koji imaju teoretski veoma razlićite metode nastajanja) jednaka nuli:

"Do danas nije poznat nijedan eksperiment koji bi proizveo sve molekule neophodne za hemijsku evoluciju. Zbog toga je neophodno proizvesti razlićite molekule na razlićitim mestima, pod veoma pogodnim uslovima, i tada ih odneti na drugo mesto gde će međusobno reagovati, štiteći ih tako od štetnih uticaja kao što su hidroliza i fotoliza." 115

Ukratko, teorija evolucije nije u stanju da dokaže bilo koji od evolutivnih stadijuma koji su se navodno desili na molekularnom nivou. Ne samo da ne osigurava odgovore na ovakva pitanja, već ih progres nauke ćini još složenijim i sve više ne-razmrsivim.

Interesantno je da evolucionisti veruju u sve ove nemoguće scenarije kao da su oni naućne ćinjenice. Pošto su oni uslovljeni stavom da ne priznaju stvaranje, oni nemaju drugog izbora nego da veruju u nemoguće. Jedan poznati biolog iz Australije, Majkl Denton (Michael Denton), govori o ovome u svojoj knjizi Evolucija: Teorija u krizi (Evolution: A Theory in Crisis):

"Za skeptika je predlog da su genetski programi viših organizama (koji se sastoje od nešto blizu 1.000 miliona bita informacija, koji su jednaki redosledu slova u biblioteci od hiljadu tomova, i koji su sadržani u šif-rovanom obliku u vidu više hiljada komplikovanih algoritama koji kontrolišu, specificiraju i upravljaju rastom i razvojem milijardi i milijardi ćelija u oblik jednog složenog organizma) sastavljeni jednim ćisto slućajnim procesom, jednostavno uvreda za razum. Ali, bez izražavanja bilo kakve sumnje, ta ideja se prihvata od strane nekog darviniste!" 116

Još jedan uzaludni pokušaj evolucionista: "RNK svet"

Otkriće iz 70-ih godina, da su gasovi koji su nesumnjivo postojali u prvobitnoj atmosferi ućinili sintezu amino-kiselina nemogućom, bio je veliki udarac za molekularnu evolucionu teoriju. Tada je shvaćeno da su "eksperimenti prvobitne atmosfere" evolucionista poput Milera, Foksa i Ponamperuma (Ponnamperuma) bili nevažeći. Zbog ovog razloga, 80-ih su izvršeni novi evolucionistićki pokušaji. Kao rezultat, promovisan je scenario "RNK sveta", po kojem proteini nisu bili ti koji su prvi formirani, nego RNK molekuli koje su sadržavali informacije o proteinima.

Prema ovom scenariju, predloženom 1986. godine od strane Voltera Xilberta (Walter Gilbert), hemićara sa Harvarda, pre više milijardi godina slućajno je nastao jedan RNK molekul koji je nekako uspeo da se samoreprodukuje. Tada je ovaj RNK molekul, podstaknut spoljnim uticajima, poćeo da proizvodi proteine. Posle toga, postalo je neophodno uskladištiti ovu informaciju u drugi molekul i nekako se pojavio DNK molekul.

Budući da je u svakom pojedinom stadijumu izgrađen od lanaca nemogućnosti, ovaj teško zamislivi scenario je, pre nego što je osigurao bilo kakvo objašnjanje porekla života, samo uvećao problem i doneo mnoga teško razrešiva pitanja:

1. Kada je nemoguće objasniti slućajno formiranje ćak samo jednog nukleotida koji saćinjava RNK, kako onda ovi imaginarni nukleotidi mogu formirati RNK spajajući se međusobno u pogodnom redosledu? Evolucioni biolog Xon Horgan (John Horgan), priznaje nemogućnost slućajnog formiranja RNK sledećim rećima:

"Pojavilo se još više problema, pošto su istraživaći nastavili pobliže da ispituju koncept 'RNK - svet'. Kako je RNK nastala na samom poćetku? RNK i njene komponente je teško sintetizovati u laboratoriji i pod najboljim uslovima, a kamoli pod onakvim kakvi su prvobitno vladali na Zemlji." 117

2. Čak i da pretpostavimo da je RNK formirana slućajno, kako je ova RNK - napravljena od jednostavnog nukleotidnog lanca, mogla odlućiti da samu sebe umnoži i sa kakvim mehanizmom bi mogla izvesti ovaj samoumnožavajući proces? Gde je našla nukleotide koje je iskoristila za samoumnožavanje? Čak su i evolucionisti - mikrobiolozi, Xerald Xojs (Gerald Joyce) i Lesli Orxel (Leslie Orgel), izrazili beznadežnost ove situacije u njihovoj knjizi pod naslovom U RNK svetu (In the RNA World). 118

3. Čak i ako pretpostavimo da je postojala samoumnožavajuća RNK u prvobitnom svetu i da su brojne amino-kiseline svih tipova, spremne da ih RNK upotrebi, bile dostupne i da su se sve ove nemogućnosti nekako odigrale, situacija još uvek ne vodi ka formiranju ćak niti jednog jedinog proteina. To je zato što RNK jedino poseduje infomaciju koja se tiće strukture proteina, a amino-kiseline su, sa druge strane, samo sirovinski materijali. Pored svega toga, nije postojao mehanizam za proizvodnju proteina. Smatrati postojanje RNK dovoljnim za proizvodnju proteina je toliko besmisleno kao i oćekivati da se jedan automobil samostalno sklopi i proizvede pomoću jednostavnog bacanja njegovog dizajna nacrtanog na papiru na hiljade njegovih nagomilanih delova. I u ovom slućaju proizvodnja se ne razmatra, budući da niti fabrika, a niti radnici nisu ukljućeni u proces.

Jedan protein se proizvodi u ribozomalnoj fabrici uz pomoć mnogobroj-nih enzima i kao rezultat izuzetno složenog procesa unutar ćelije. Ribozom je jedna složena ćelijska organela izgrađena od proteina. Zbog toga, ova situacija iznosi još jednu nerazumnu pretpostavku - da bi takođe ribozomi trebali da nastanu slućajno, u isto vreme. Čak i nobelovac Žak Mono (Jacljues Monod), koji je jedan od najfanatićnijih branitelja evolucije, objašnjava da sinteza proteina nikako ne može toliko biti potcenjena, to jest ne može se smatrati da zavisi samo od informacija u nukleinskim kiselinama:

"Šifra je beznaćajna ako se ne prevede. Mašinerija za prevođenje kod današnjih ćelija sastoji se od najmanje 50 makromolekularnih komponenti koje su i same šifrovane u DNK. Šifra ne može biti prevedena drugaćije osim uz pomoć produkata samog prevođenja. To je moderni izraz za izreku: Omne vivum ex ovo (Sve živo iz jajeta). Kada i kako je ovaj krug postao zatvoren? To je isuviše teško zamisliti." 119

Kako je jedan RNK lanac u prvobitnom svetu mogao preduzeti takve odluke i koje je metode mogao upotrebiti da realizuje proizvodnju proteina, a da pri tom sam preduzima posao koji obićno izvršava pedeset specija-liziovanih ćestica? Evolucionisti nemaju odgovore na ova pitanja.

Dr. Lesli Orxel (Leslie Orgel), jedan od saradnika Stenlija Milera i Frensisa Krika sa Univerziteta San Diego u Kaliforniji, koristi termin "scenario" za mogućnost "zapoćinjanja života kroz RNK svet". U ćlanku naslovljenom kao "Poreklo života", objavljenom u ćasopisu American Scientist od oktobra 1994, Orxel je opisao kakvu vrstu karakteristika je ova RNK trebala da ima i kako je ovo bilo nemoguće:

"Ovaj scenario mogao se dogoditi, ali mi dodajemo - jedino ako su prebiotićne RNK imale dve osobine koje nisu evidentne danas: sposobnost da se umnožavaju bez proteina i sposobnost da ubrzaju svaki korak sinteze proteina." 120

Kao što bi trebalo biti jasno, oćekivati ova dva složena i izuzetno neophodna procesa od molekula RNK, moguće je jedino uz pomoć snage mašte i gledišta koje imaju evolucionisti. Konkretne naućne ćinjenice, sa druge strane, jasno govore da je teza o "RNK svetu", koja predstavlja novi model slućajnog formiranja života, podjednako neverovatna bajka.

Život je jedan koncept koji je daleko iznad obićne

Hajde da na trenutak zaboravimo sve ove nemogućnosti i da pretpostavimo da je molekul proteina ipak formiran u najnepogodnijim uslovima i u potpuno nekontrolisanoj okolini kao što su bili uslovi na prvobitnoj Zemlji. Formiranje samo jednog proteina ne bi bilo dovoljno; ovaj protein morao bi da strpljivo ćeka hiljadama, a možda i milionima godina u ovoj nekontrolisanoj okolini, bez popravljanja bilo kakvog oštećenja, dok se ne formira drugi molekul pored njega, slućajno i pod istim uslovima. Morao bi da ćeka dok milioni korektnih i potrebnih proteina ne budu formirani jedan pored drugog, u istim okolnostima, i sve to "slućajno". Oni koji su formirani ranije morali su biti dovoljno strpljivi da ćekaju da drugi budu formirani upravo do njih, a da ne budu uništeni, uprkos ultravioletnim zracima i grubim mehanićkim delovanjima. Tada bi se ovi proteini u adekvatnom broju, svi potekli sa istog mesta, trebali skupiti i složiti, praveći svrhovite kombinacije i formirajući ćelijske organele. Nijedan spoljni materijal, štetni molekul ili neiskorišćen proteinski lanac, "ne bi ih smeli" ometati. Onda, ćak i ako bi se ove organele skupile na jedan potpuno harmonićan i kooperativan naćin, unutar plana i poretka, one bi morale uzeti neophodne enzime izvan njih samih (iz okoline) i postati pokrivene sa membranom, s tim što bi prostor unutar nje morao biti ispunjen specijalnom tećnošću da bi se pripremila okolina idealna za njih. E sada, ćak i kad bi se svi ovi "visoko neverovatni" događaji slućajno desili, da li bi ova gomila molekula postala živa?

Odgovor je NE, zato što su istraživanja otkrila da puka kombinacija ovih materijala potrebnih za život nije dovoljna da bi život i otpoćeo. Čak i kada bi se svi potrebni proteini sakupili i stavili u probnu posudu, ovi napori ne bi rezultovali proizvodnjom žive ćelije. Svi eksperimenti koji su izvedeni o ovoj temi pokazali su se neuspešnim. Sva posmatranja i eksperimenti pokazuju da život može poteći samo iz života. Tvrdnja da je život evoluirao iz nežive materije, drugim rećima "abiogeneza", jeste jedna bajkovita prića koja postoji jedino u snovima evolucionista i potpuno je u suprotnosti sa rezultatima svakog eksprimenta i posmatranja.

S obzirom na ovo, prvi život na Zemlji mora da je potekao iz nekog drugog "života". A to je Tvorac. Život može otpoćeti, trajati i završiti se jedino Wegovom voljom. Što se tiće evolucije, ne samo da nije u stanju da objasni kako je život poćeo, nego takođe nije u stanju da objasni kako su se formirale supstance neophodne za život i kako su se one sastavile.

Literatura

91. W. R. Bird, The Origin of Species Revisited., Nashville: Thomas Nelson Co., 1991, p. 298-299.

92. "Hoyle on Evolution", Nature, Vol 294, November 12, 1981, p. 105.

93. Ali Demirsoy, Kalitim ve Evrim (Inheritance and Evolution), Ankara: Meteksan Publishing Co.,1984, p. 64.

94. W. R. Bird, The Origin of Species Revisited., Nashville: Thomas Nelson Co., 1991, p. 304.

95. Ibid, p. 305.

96. J. D. Thomas, Evolution and Faith. Abilene, TX, ACU Press, 1988, p. 81-82.

97. Robert Shapiro, Origins: A Sceptics Guide to the Creation of Life on Earth, New York, Summit Books, 1986, p. 127.

98. Fred Hoyle, Chandra Wickramasinghe, Evolution from Space, New York, Simon & Schuster, 1984, p. 148.

99. Ibid, p. 130.

100. Fabbri Britannica Bilim Ansiklopedisi (Fabbri Britannica Science Encyclopaedia), Vol 2, No. 22, p. 519.

101. Richard B. Bliss & Gary E. Parker, Origin of Life, California: 1979, p. 14.

102. Stanley Miller, Molecular Evolution of Life: Current Status of the Prebiotic Synthesis of Small Molecules, 1986, p. 7.

103. Kevin McKean, Bilim ve Teknik, No. 189, p. 7.

104. J. P. Ferris, C. T. Chen, "Photochemipy of Methane, Nitrogen and Water Mixture As a Model for the Atmosphere of the Primitive Earth", Journal of American Chemical Society, Vol 97:11, 1975, p. 2964.

105. "New Evidence on Evolution of Early Atmosphere and Life", Bulletin of the American Meteorological Society, Vol 63, November 1982, p. 1328-1330.

106. Richard B. Bliss & Gary E. Parker, Origin of Life, California: 1979, p. 25.

107. W. R. Bird, The Origin of Species Revisited, Nashville: Thomas Nelson Co., 1991, p. 325.

108. Richard B. Bliss & Gary E. Parker, Origin of Life, California: 1979, p. 25.

109. Ibid.

110. S. W. Fox, K. Harada, G. Kramptiz, G. Mueller, "Chemical Origin of Cells", Chemical Engineering News, June 22, 1970, p. 80.

111. Frank B. Salisbury, "Doubts about the Modern Synthetic Theory of Evolution", American Biology Teacher, September 1971, p. 336.

112. Paul Auger, De La Physiljue Theoriljue a la Biologie, 1970, p. 118.

113. Francis Crick, Life Itself: It's Origin and Nature, New York, Simon & Schuster, 1981, p. 88.

114. Homer Jacobson, "Information, Reproduction and the Origin of Life", American Scientist, January 1955, p. 121.

115. Reinhard Junker & Siegfried Scherer, "Entstehung Gesiche Der Lebewesen", Weyel, 1986, p. 89.

116. Michael Denton, Evolution: A Theory in Crisis. London: Burnett Books, 1985, p. 351.

117. John Horgan, "In the Beginning", Scientific American, Vol 264, February 1991, p. 119.

118. G. F. Joyce, L. E. Orgel, "Prospects for Understanding the Origin of the RNA World", In the RNA World, New York: Cold Spring Harbor Laboratory Press, 1993, p. 13.

119. Jacljues Monod, Chance and Necessity, New York: 1971, p. 143.

120. Leslie E. Orgel, "The Origin of Life on the Earth", Scientific American, Ekim 1994, Vol 271, p. 78.